Author Archives: Suzi

Dobrotu ne možete odglumiti. Ne možete biti empata ako to zaista niste. Nikako ne možete biti iskreni ako vam to nije u genetskom kodu.

Da budete zlobni, zavidni, loši ljudi ne treba mnogo truda. Takvi ste se rodili.

Mnogo toga, dok smo sami, želimo, mislimo, nadamo i puštamo da nas vode dani.

Nekada ne vode nigde posebno ali mi grabimo i grabimo. Svaki pregaženi dan je mapa našeg života, naših radosti, strahova, tuge i deo je nas.

Mnogo dana sam gazila sama ali sam znala da me iza nekog ćoška čeka osmeh, sreća, radost jer, majka mu stara, zaslužila sam.

I beše tako.

Iznenada.

Neplanirano.

Lepršavo.

I bio me je strah.

Bio je i njega strah.

Oboje dovoljno pametni ali…

Ljubav je mnogo toga.

Nisam odmah prepoznala jer sam zatvorila sebe i odustala mnogo dana pre njega. Ljutila sam se, umela da budem preka, izgovorila par puta ono što ne mislim a sve jer mi je po prvi put do nekoga iskreno stalo. Trpeli smo se na početku, prilagodjavali ali nikako nismo mogli da zaustavimo emocije koje su rasle iz dana u dan.

E to se ne planira.

To se ne glumi.

I zaista, nakon ovih 5 meseci, mogu da kažem da se volimo kao dva bića željna tih malih a opet ogromnih sitnica.

Šetnja sa Lunom u ponoć da bismo pojeli omiljeni sladoled, odlazak na Adu, piće sa njegovim drugom i rodjendan prijatelja. Biranje pantalona za njega, kupovina čarapa, bermuda, majice, Smokija, Helf bombona, paprike za ajvar.

Divno veče je bilo i upoznavanje njegove majke, oniže starice sa energijom, da joj mladji pozavide, od 82 godine. Ljubav nje prema sinu ne moram ni da opisujem ali znam da zna koliko mi znači što ga je vaspitala kako treba. Sve njene brige za sutra, kada je ne bude, sam odagnala rečenicom – Ne brini kada sam pored njega.

Zelenooki blizanac i zelenooka blizančica. Moja Tam reče – tragedija. 😁😁😁

Jao majka gde ta dva temeperamenta ali ti zelim da budeš zauvek srećna. Tvoj osneh i mir nemaju cenu. Uživaj.

I uživamo.

Kaže mi da ja njega više volim ali nije tako.

Na kantar ne idu emocije, suze i smeh.

Emocije ne merimo već ih samo umnožavamo.

A ljubav sa njim je sve.

Brine da li sam dobro, pazi da me ne povredi, pazi da imam sve.

A realno meni sem njega, ovakvog kakav jeste, ne treba ništa. Ama ič.

I tako prodje naših 5 meseci.

Idemo dalje i gazimo naredne koji dolaze sa što jačim zagrljajima, sa osmesima ujutru, sa pevanjem, poljupcima kao da sutra ne postoji.

I da…. Njega čuvam za kraj. Vredi. 💚

Postoje meseci u mom životu koje ne volim, postoje datumi koje bih da prespavam. Postoje ljudi koje sam precrtala i neka sam.

April ne volim zbog Eli jer smo je izgubili 08.04.

I nekako mi ona uvek pošalje znak da je sve ok i da idem dalje, da se opustim.

Dok ja prepoznam te “znakove pored puta” umem da budem veoma impulsivna. Umem da povredim sebe a i druge.

Sve do ovog aprila.

Beše 07.04. proleće 2023. kada dobih poziv da odem i preuzmem službeni dokument.

“Dobar dan, kod nas je nešto za vas ali morate doći lično.”

U redu.

Odem, sačekam i shvatim da dva zelena oka gledaju u moja dva zelena oka.

Pomislila sam da umišljam ali ne….

Umesto 15 min mi smo se zadržali sat vremena. Možda i dva.

Znate ono kada vas udari emocija za koju ste mislili da spava.

Poruke, pozivi i priča na koju nisam navikla.

Pre godinu dana od tada sam odustala od svega. Rešila da ostanem sama celog života. Smatrala sam da je tako negde zapisano.

Ali…. Uvek ima ono čuveno ali.

10.04. smo sedeli u mom omiljenog kafiću i pričali kao da se znamo sto godina.

Pričali i pričali satima.

Evo, već skoro 5 meseci on skida štit koji sam tako dobro stavila. Odvaja parče po parče svojim emocijama, svojim pogledom, svojom posvećenosti i poštovanjem. Odvaja i ljubavlju mojih ljubimaca koje obožavaju jednog muškog blizanca.

O njemu tako lepo ćutim i ne želim ime da mu napišem. Neka ostane samo za mene i moje najdraže.

I posle mnogoooo meseci mogu da napišem da sam zaista srećna, voljena i da volim.

April u Beogradu mi je vratio veru u ljubav.

Za mene, koja sam veoma teška po pitanju ljubavi, nadjoh svoju polovinu srca koje mi je nedostajalo.

Hvala ti Eli. April delimo i znam da dok trčkaraš sa Dorom kažeš sebi – Najzad.

Ima ona priča da ne treba mešati starije i mlađe u ljubavi

Da devojka i muškarac srednjih godina ne idu zajedno

Ili mlađi muškarac, i žena u najboljim godinama

Ma kakvi

Kada se desi, treba da se desi

I da traje, koliko traje.

Privlačnost ne pita za godine

Isto kao što ne može da nas pokrene svako

Isto tako ne možemo ni u krevet sa svakim

Ili da zavolimo na silu.

Iskrenost je najvažnija, osećanja

Kada se nešto oseti treba da se doživi

A i ako se ne doživi, mašta može da bude dobra zamena.

Ljudi bi zbog svoje definicije ljubavi

Zabranili sve druge ljubavi

Kao to je opasno za društvo i javni moral.

Kako da ne

Zaverenici u svemu vide opasnost, pa i u ljubavi.

Ako je ljubav

Sve je dozvoljeno

Toliko je malo ima da je treba slaviti.

Ali ne lažno, isforsirano, kao što rade mnogi

Već najiskrenije moguće.

Šta je muškarac za ženu, ako ne strast, želja, potreba.

Šta je žena za muškarca, ako ne vulkan pomešanih emocija.

Šta smo, ako nismo stvoreni da se volimo.

Upoznajemo.

Spajamo.

Doživljavamo.

Rastamo kroz sve to.

To nam je dato

To treba da živimo.

A lažnih moralista je uvek bilo

Ne samo da oni ne umeju da vole i da se vole

Nego bi to zabranili i drugima.

Kada ne umete

Ko vam je kriv

Bolje ćutite i pustite druge da se vole

Ili, još bolje

Zavolite i vi.

Tačno, život prolazi

Ali je mnogo lepši sa ljubavlju.

Stefan Simic. 📚❤️🌍

Sadako Sasaki je djevojčica iz Hirošime za čiju je sudbinu saznao ceo svet.
U trenutku detonacije, dvogodišnja Sadako bila je kod kuće na udaljenosti od oko 2 kilometra od epicentra. Udarni talas izbacio je kroz prozor, ali devojčica je ostala živa.
U novembru 1954. pokazala je prve znakove bolesti – pojavio joj se tumor na vratu i iza ušiju. U januaru 1955. pojavio joj se tumor na nogama, a 21. februara devojčica je primljena u bolnicu s dijagnozom leukemije. Prema doktorima, nije joj ostalo više od godinu dana života. Od svoje najbolje prijateljice Chizuko Hamamoto saznala je za legendu prema kojoj onaj ko presavije hiljadu papirnih ždralova može poželeti želju koja će joj se sigurno ispuniti. Legenda je uticala na Sadako i ona je, kao i mnogi bolnički pacijenti, počela da savija ždralove od svih komada papira koji su joj pali u ruke.
U međuvremenu, Sadakino zdravlje se stalno pogoršavalo, a 25. oktobta 1955. umrla je. Veruje se da je uspela da napravi samo 644 ždrala. Njeni prijatelji dovršili su posao i Sadako je pokopana zajedno sa hiljadu papirnih ždralova. Sadako Sasaki postala je simbol odbacivanja nuklearnog rata. Inspirisani njenom hrabrošću i snagom volje, Sadakini prijatelji i kolege iz razreda objavili su njena pisma.
Godine 1959. u Parku mira u gradu Hirošimi postavljena je statua koja prikazuje Sadako s papirnatim ždralom u ruci.

Nepoznat autor

Nedostajanje je čudan osećaj. Ume da boli, da natera suze na oči, da osetite kako vas u želudcu steže…. da vas boli svaki mišić. Mnogo toga mi nedostaje, počevši od ćerke, unuke, oca, pudle Eli i Dore, druge glave na jastuku. Nedostaje mi da se sa dragim ljudima nasmejem od srca uživo. Nedostaje mi sve a opet imam sve.

Znam da nisam jedina, znam da je svakome nedostajanje jako ali meni je lakše kada napišem. Nekome je lakše da odćuti.

I da, presrećna što postoje u mom životu baš ovakvi.

Nekako uvek pored dobrih i lepih stvari moraju da mi se protkaju greške. Valjda prave taj neki životni balans.

Sa godinama mnogo toga sabiram i oduzimam. Razmišljam o svojim odlukama, vagam, zamišljam šta bi bilo kada bi bilo. Nasmejem se samoj sebi jer sam davnoooo rekla sebi da to neću raditi.

Rekla kao devojčurak koji nije, mnogo toga, preturio preko glave.

A onda sam porasla, radovala se, padala, smejala, plakala, bila na raskrsnici života mnogo puta…. Preispitivala se.

I ne mogu ni sada da pišem o greškama svojim jer se trudim da ih zaboravim. Trudim se da obojim život sjajem najdražih.

Nekako greška koju sam tako doživela mi je donela nešto najdivnije, najlepše i onda se pitam grešim li u razvrstavanju životnih odluka. Ko to zna? Ja ponajmanje.

Htela sam mnogo toga.

Imala sam neki imaginarni spisak po kome sam probala da hodam. Ali…. Nema planiranja u životu.

Mnogo životnih padanja na kolena me naučilo da samo sklonim prašinu sa ramena i nastavim dalje. U maskiranju problema sam nepogrešiva. Da nije tako odavno me ne bi bilo.

Neko pametan je napisao da ne možemo suditi nikome u čijim cipelama nismo bili. Držim se toga. Ne sudim.

Moje greške su čudne i neka ih kao takve.

Sto puta sam sebi rekla da ću biti pametnija kada su neke odluke u pitanju ali…..

Vaspitala me jedna divna plavooka žena i jedan divan zelenooki čovek.

Gledala sam u njih dvoje, upijala i nadogradjivala sebe ali gene ne možete promeniti. Uzalud se trudim.

Ponekad posustanem, pomislim da sam sve kockice složila a onda me udari šamar realnosti koji mi pokaže da je moj trud bio uzaludan.

Onda se kao feniks opet dižem i hvatam za mrvicu dobrote oko sebe i u sebi. Bude mi i žao jer, majka mu stara, mnogo toga nisam zaslužila a desilo mi se. Mnogo toga što sam zaslužila me mimoišlo.

I umorim se tako od toga da budem jaka, da budem hrabra, da budem neko ko se smeje i kada boli.

Tada prigrlim moje ljubimce, slike mojih najdražih, sačuvan video moje unuke, sliku majke kako drži moju unuku….. Setim se mnogih obećanja koja nisu ispunjena dok sa terase gledam ljude koji negde žure.

Dišem i upijam sve.

Greške?

Bilo ih je ali ih ne brojim.

Namerno sam ih smestila u deo duše koji ne otvaram.

🌷Kažu da sam svoja, pomalo teška i ne odustajem od svojih principa. Sama sebi sve obezbedim, ne tražim ništa sem iskrenosti i pažnje. A to je, za većinu, mnogo skupo. 🌷

🌷Ceo moj život je satkan od emocija. Strast je nešto što je neodvojivo od toga. U bajke sam odavno prestala da verujem ali to neko zrnce je ostalo. Ne prihvatam manje od onog što dajem, ne tražim ništa sem istine. Teška za većinu i ako sam. Ko ume da oseti dušu pored mene je. 🌷

🌷I nakon svih godina iza nas, ništa više nije imalo smisla. Vratili smo se na početak i postali stranci ali ovog puta sa uspomenama. 🌷

🌷 Najjača mesta su ona gde se nešto dogodilo i gde se nešto nije dogodilo. 🌷

🌼 Kako godine idu sve teže podnosim gubitke dragih bića. Sve teže prihvatam da godine idu i da bih mnogo toga da vratim ali ne mogu.

I onda pustim omiljenu pesmu, zatvorim oči i odlutam. Znam da se prošlost ne može vratiti ali mi tako nedostaju neki dani, neki trenuci, neka ulica, miris kafe…. 🌼

🌼 Obrišete poruke, obrišete broj i nastavite dalje. Nećete nikada zaboraviti šta vam je neko značio u životu. Lagano prihvatite da to nije ista osoba više i zakoračite napred. Lagano gazite. 🌼

🌼 Ponekad umem da budem tiha, nikako slepa ili gluva. Ponekad umem da budem impulsivna, tvrdoglava i veoma emotivna. Ponekad.

Vidim sve, ali me sve ne dotiče.

Čujem sve, ali ne reagujem na sve.

Tako neka žena čudna i svoja. 🌼

Ljubav je kada ubija bubu jer se ona plaši. Ljubav je i kada pomera nameštaj da istu nadje. Ljubav je i kada jedu jedan Smoki a imaju dva. Ljubav je i što ga njen pas obožava. Ljubav je i što je gleda kao da niko ne postoji.

Ljubav su poruke kojima joj kaže sve. Ljubav je on, mirna voda, a ona talas koji se pored njega smiruje.

Ljubav je čudna stvar i dodje tako nenadano da probudi sva čula.

Da, ljubav je mnogo toga.