Author Archives: Suzi

Jednog dana ću potražiti sebe ovako malenu u ogledalu i ako ne budem videla ovo što vidim danas – džabe je sve.

Godine mi ne mogu slomiti dušu i uzeti ovog devojčurka u meni. Ne dam.

Uvek sam se pitala koliko mora nečiji mozak da bude zatucan pa da ga TAMO NEKO nagovori da ubija druge ljude zarad nekog uzvišenog čina koji je samo njima poznat.

I zar je to što će ubiti druge, nedužne ljude, biti opravdano pred nekim njihovim Bogom ili čemu se već klanjaju?!

Čudno je to sve…. Možda bi trebalo da se ugledaju na životinje u svetu…..evo recimo pse.

Psi su u svim zemljama ISTI. Nema tu podele na mog I tvog Boga. Poenta je da svi mašu repićem, da vole svoje ljude, da se igraju, da imaju potomstvo.

Ljudi su opet pomešali lončiće i rešili da dokažu čiji je veći.

I onda se u moru istih izdvoje najslabije karike, žrtvuju obično I od bezmudića običnih postaju ubice.

„Danas sam usvojio čoveka. Slomilo mi se srce kad sam ga video tako usamljenog i zbunjenog. I odjednom su se njegove suzne oči srele sa mojima. Ne volim miris tuge. Toliko sam želeo da skočim na njega. Obratio mi se nežnim glasom i znao sam da moram da ga spasim! Taj čovek me je trebao.

Lajao sam iz sve snage! Pratio sam ga iz ulice u ulicu. Prišao sam mu blizu! Mogao sam da mu omirišem ruke. Čovek se na trenutak nasmešio, i kada me je uzeo u naručje, počeo sam da osećam kako mu je srce brže kucalo.

Približio sam njušku njegovim obrazima i osetio kako se suze kotrljaju niz njih. Duboko sam ga pogledao, i njegov odgovor je bio sjajan osmeh. Bio sam i ja uzbuđen, tu, u njegovom naručju. Obećao sam da ću ga voleti zauvek.

Koliko je samo imao sreće da prođe kroz tu ulicu gde sam ja bio. Toliko je ljudi prošlo tuda i niko nije gledao u mene. Svi zabrinuti, svi u svojim mukama.

Drago mi je da me niko drugi nije izabrao. Danas sam spasao jedan život. Danas sam usvojio čoveka. 💓“

Nepoznat autor

Kao žene imamo tu divnu moć, moć izbora. Kada odaberemo sa kim ćemo provesti život, ujedno biramo ko smo na ovom svetu. A to nikako ne možemo odabrati dok ne spoznamo sebe. Tek tada naśa odluka postaje jasna.

Prepoznaćeš me u nekoj drugoj ženi, možda te na mene sete zelene oči, mladež na ruci, način na koji zabaci glavu dok se smeje. Možda te na mene seti kada brzo vozi a ti hukćeš, kada je uporna da pronadje najbolji poklon. I onda ćeš pitati sebe da li je bilo vredno odlaska. Da li je bilo vredno da sam skuvaš kafu. Da li je bilo vredno da sam napraviš omiljenu čorbu.

I kada se budeš setio koliko smo grabili da uspemo, da imamo naš dom, naše ludilo… biće ti źao.

I kada budeš poželeo da sve zaboraviš, kada pomisliš da ću oprostiti tugu koja me godinama izjedala, pitanja na koja nisam znala odgovor…..veruj mi….ja ću tada biti daleko.

Biće ti žao kao meni što si bacio mnogo smeha, suza, borbe, besparice, onda novog stana, novca i novih kola.

Žena koja je naučila da kafu popije sama, da odvede ljubimce bilo gde sama….da kupi, popravi….nije ona koju si zbog druge ostavio.

***Ako imate osećaj da ste nešto izgubili a nikako da shvatite gde, kada, jer ste vi poslednji držali ono čega sada nema…. Razmislite.

I onda, jednog dana, shvatite da ste izgubili sebe a to je teško vratiti bez volje i želje, vaše sopstvene. Najteži je put da sebe nadjete opet. Pretežak.

***Ne zaljubljuj se u nekoga jer misliš da je usamljen, slomljen i jer misliš da si dužan da ga “popraviš”. Zaljubi se u nekoga zbog osećaja koje budi u tebi, zbog svega što osetiš kada vam se pogledi sretnu.

***Kažu da životinjama nije omogućeno da govore da bi nas nečemu naučile. Da bi nam pokazale da se ljubav i odanost dokazuju delima a ne rečima.

***Ništa ne ide na silu. Ne ljubi se na silu, ne grli, ne smeje, ne voli, ne želi, ne plače na silu.

Sve što je moranje nije moje.

Sve što me ne čini srećnim je na silu.

I onda? Lagano se povučem i odem. Na silu ne mogu da dam emocije. Nikako.

***Žena pregura karcinom jedan i tri operacije. Pregura i težak prelom skočnog zgloba. Pregura i razvod. Onda preživi i drugi karcinom. I na kraju pusti u život osmeh koji je negde zaboravila. Čudna neka žena.

***Nemojte da brinete što se niste venčali do 30-te ili 40-te. Veća bol je kada ste u braku gde vam nije dobro, gde ste zarobljeni zbog finansija. Gde vas ubijaju predrasude da je razvod smrtni greh, gde se zbog dece držite zajedno a ne podnosite se. Budite srećni tu gde jeste. 🦋

Kreneš dva koraka napred, jedan te vrati nazad. I tako godinama, grabim te korake napred. Kada mi život lupi čvrgu i vrati nazad ja se naljutim. Na sebe. Da, da na sebe jer nisam brže išla. Pre par meseci sam vraćena mnogo koraka nazad i sada gazim i grabim. Snage ponekad nemam ali idem. I onda se setim loma skočnog zgloba i ponovnog učenja da hodam. Bejah i mladja, beše i više volje. Umorila sam se od silnih šibanja, od loših ljudi, od tuge koja me još drži.

Umorna.

Nasmejem se, zacakle mi se oči i ponadam se da novo jutro donosi tako dragi zrak Sunca. I bude ponekad.

Onda zagrlim svoju vernu drugaricu, moju Lunu i pravac šetnja. Ona živi u svom svetu i to je ono što mi pomaže. Dora je bila moje drugo ja i osećala je sve što me boli. Luna me nasmeje i kada mi nije do smeha. Moja blenta.

Skuvana kafa mi pomaže da razbistrim glavu. Gledam upravo da li se nešto ocrtava i ne vidim ništa. Nije ni važno.

Žurim da ispijem i lagano krenem u šetnju. Neće se koraci sami praviti, neće se osećaj umora tek tako skoloniti. Opet moram sve sama. A šta ću nego samo napred. I ovaj deo treba proći, pregurati i ustati sa osmehom.

Ne umeš ružo moja da cvetaš tamo gde ti nije mesto. Niti možeš ružo moja da procvetaš gde nisi negovana, mažena i pažena. Ne ume svako da te dodirne a da ga ne ubodeš. Ne ume ružo moja svaka ruka da te milije, svako oko da ti se raduje. Ne ume svaka duša da vidi koliko vrediš. 🌹 Ružo moja, kurvom su te zvali oni koji su hteli da te nema. I uspeli su ružo. Ne cvetaš više jer korena, ružo moja, nema.

***Dani će proći, pa će preći u godine i mnogo toga ode u zaborav. Ali nikada nećemo zaboraviti tišine koje su bile izmedju nas.🌹

***Iza svake jake žene, žene fajtera…. stoje priče koje joj nisu dale drugi izbor. Sebe smatram borcem upravo zbog priča koje su me lomila a ja ustajala. Umori se čovek i od toga. Verujte.

***Cenim svaki minut mog života koji sam proživela a još više se radujem i cenim minute koji dolaze. Pa dokle god da traju.

***Nikada nisam bila ljubomorna. U braku se nije desilo da bilo ko od nas napravi scenu. Ja sam imala razumevanje za njegov posao, poslove. On za mene. I kada sam saznala da ima drugu ženu nisam bila ljubomorna. Samo tužna. I to je tako.

***Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza. Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme, od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni. 🌹

Stanko je bio domaćin. Prvi u selu. Oženio je Vidu mlad. Izrodiše se deca, petoro. Tri sina i dve ćerke.
Dobra i časna porodica. Radili su koliko svi u neka srećno-nesrećna vremena. Mnogo, teško i pošteno. Jedno po jedno dete su ispraćali u svet, na škole, fakultete. Osta prazna kuća. Dece nigde, a posao isti. Prelazilo je preko njihove kičme tereta za petoro, taman za onoliko koliko ih je to ognjište zaljuljalo.
Govorili su im ljudi: „Smanji Stanko posao, prodaj livade i goveda, dani malo, ne možeš sam, a i Vida više ne može. Proživite ovo malo što je ostalo bez kose, grabulje, muže, mlekara i štale.
“Vazda im je odgovarao : „Evo samo Jovo da zavrsi školu, Mira da se uda, Janko da se zaposli, Branka da završi fakultet, Goranu svadbu da napravim. Svojim ispucalim rukama su plaćali neke studenske sobice po Beogradu, prve temelje kuća svoje dece, dizali im krovove, udavali, ženili….Deca zaživeše neke svoje živote…i zaboraviše ih.
Ostadoše sami, negde gore, na vrhu planine. Slali su svojoj deci sira i kajmaka autobusima…svaka kanta i kriška zalivena suzama. Svaka, bas svaka je trebalo da ih seti…da su gore, jos uvek živi…Da su dobro, da im ništa ne treba, sem njih…njihovih glava i osmeha, njihove ljubavi, poziva, pisma…Niko od njih petoro nije primetio tu čudnu slanoću sira od majke i oca… Svaka oplakana i presoljena tugom,nedostajanjem i samoćom.
Vida je umrla jednog septembarskoj jutra. Na sred kuce, srce joj je puklo. Dušu je ispustila taman onde gde je dušu dala.
Osta Stanko sam. Gledao je zidove, prizivao dečiju ciku i radost, Vidin miris hleba i njene tople oči. Tišina mu je cepala grudi. Noću bi dugo sedeo na basamaku puste kuće… Gledao u nebo…Slike su promicale…Samo je njima razbijao muk koji mu se uvukao u srce i dušu.
Razboleo se…Tri sina i dve ćerke. Počeše da ga sele, od jednog do drugog. Svima je smetao. Svađale su se njegove snaje sa njegovim sinovima zbog njega…Kod ćerki isto nije moglo…Lomili su ga na živo, onako bolesnog…Svaki put kada su mu pakovali torbu za kod nekog drugog…lomili su mu dušu. Onu njegovu, gorštačku, veliku…Lomili su mu prste kojim ih je sve podigao, kičmu kojom im je škole završio i kuće napravio, oči su mu već davno oslepele gledajući preko brda, ne bi li ugledao lik..barem jednog od njih petoro…da mu dolazi. Iz Mirine kuće je krenuo sa onom prokletom torbom, opet. Unuka Milica mu je poletela u zagrljaj, stegla ga jako i počela da plače..
.“Nemoj lale…nemoj dedino…“
„Videćemo se uskoro, zar ne? Opet ćeš ti kod nas, mama jel tako? Mama?“
Koliko je brazdi na licu imao, niz svaku je suza lila…Drhtava brada ih je stresala, a oči…blage…plave…zamućene…Zagrlio je jako : „Nećemo se lale više videti. Budi dobra…i ne zaboravi svog dedu.“
Gledala je u njegovu mačugu, povijena leđa, korak koji zastaje, težak, pretežak…
Ostala je Milica, nigde vazduha, nigde glasa…zalepljene dedine suze na licu za reči „nećemo se vise videti“…On je znao…Da će uskoro otići…ne kod jedno od svoje petoro dece…već u neki lepši svet…gde za njega ima mesta.
Odveli su ga u starački dom…Umro je sam, bolestan, ostavljen…Sve ruke i kičma izdrže za svoju decu…ali srce…srce nije izdržalo…Prepuklo je jedne noći…u nekoj memljivoj sobi, napušten od svih. Zadnje reči… : „ Neka su mi samo deca dobro“…Držao je ruku sestre…dok je ispuštao dušu…zadnja suza se sktorljala na ovom svetu. A u njoj 10 ruku, a ni jedna u njegovoj.

Nepoznat autor

🦋Ne prave se iste greške dva puta. To svi dobro znamo. Ako se i drugi put pogreši onda nije greška već naš izbor svesno. 🦋

🦋 Nepoznati ljudi nikako ne mogu da nas povrede. Uvek nas povrede ljudi do kojih nam je stalo. Prijatelji, porodica, neko naš. Izdaja ne dolazi od nebitnih ljudi. 🦋

🦋 Pametne žene su uglavnom same jer muškarci uglavnom misle da pored sebe imaju nekoga. 🦋

🦋 Jedan od mojih najvećih uspeha u životu je što mogu svakoga da pogledam u oči. 🦋

🦋 Ako nešto nije sudjeno da se desi ne čekajte i ne gubite vreme. Ne pravite filmove u glavi. Teško je kada poverujete u priču koja se nikada neće desiti. Tišina sa druge strane je glasna ako umete da cenite sebe. 🦋

🦋 Nikada ne odlazim bez razloga. Strpljenje mi nije jača strana, impulsivna sam često a kada osetim da negde pripadam tu i ostanem. Kada osetim da me guši sve, da mi smeta dodir, pogled….presečem, kažem i odem. Ne želim da glumim da mi je dobro. 🦋