Author Archives: Suzi

***Ako imate osećaj da ste nešto izgubili a nikako da shvatite gde, kada, jer ste vi poslednji držali ono čega sada nema…. Razmislite.

I onda, jednog dana, shvatite da ste izgubili sebe a to je teško vratiti bez volje i želje, vaše sopstvene. Najteži je put da sebe nadjete opet. Pretežak.

***Ne zaljubljuj se u nekoga jer misliš da je usamljen, slomljen i jer misliš da si dužan da ga “popraviš”. Zaljubi se u nekoga zbog osećaja koje budi u tebi, zbog svega što osetiš kada vam se pogledi sretnu.

***Kažu da životinjama nije omogućeno da govore da bi nas nečemu naučile. Da bi nam pokazale da se ljubav i odanost dokazuju delima a ne rečima.

***Ništa ne ide na silu. Ne ljubi se na silu, ne grli, ne smeje, ne voli, ne želi, ne plače na silu.

Sve što je moranje nije moje.

Sve što me ne čini srećnim je na silu.

I onda? Lagano se povučem i odem. Na silu ne mogu da dam emocije. Nikako.

***Žena pregura karcinom jedan i tri operacije. Pregura i težak prelom skočnog zgloba. Pregura i razvod. Onda preživi i drugi karcinom. I na kraju pusti u život osmeh koji je negde zaboravila. Čudna neka žena.

***Nemojte da brinete što se niste venčali do 30-te ili 40-te. Veća bol je kada ste u braku gde vam nije dobro, gde ste zarobljeni zbog finansija. Gde vas ubijaju predrasude da je razvod smrtni greh, gde se zbog dece držite zajedno a ne podnosite se. Budite srećni tu gde jeste. 🦋

Kreneš dva koraka napred, jedan te vrati nazad. I tako godinama, grabim te korake napred. Kada mi život lupi čvrgu i vrati nazad ja se naljutim. Na sebe. Da, da na sebe jer nisam brže išla. Pre par meseci sam vraćena mnogo koraka nazad i sada gazim i grabim. Snage ponekad nemam ali idem. I onda se setim loma skočnog zgloba i ponovnog učenja da hodam. Bejah i mladja, beše i više volje. Umorila sam se od silnih šibanja, od loših ljudi, od tuge koja me još drži.

Umorna.

Nasmejem se, zacakle mi se oči i ponadam se da novo jutro donosi tako dragi zrak Sunca. I bude ponekad.

Onda zagrlim svoju vernu drugaricu, moju Lunu i pravac šetnja. Ona živi u svom svetu i to je ono što mi pomaže. Dora je bila moje drugo ja i osećala je sve što me boli. Luna me nasmeje i kada mi nije do smeha. Moja blenta.

Skuvana kafa mi pomaže da razbistrim glavu. Gledam upravo da li se nešto ocrtava i ne vidim ništa. Nije ni važno.

Žurim da ispijem i lagano krenem u šetnju. Neće se koraci sami praviti, neće se osećaj umora tek tako skoloniti. Opet moram sve sama. A šta ću nego samo napred. I ovaj deo treba proći, pregurati i ustati sa osmehom.

Ne umeš ružo moja da cvetaš tamo gde ti nije mesto. Niti možeš ružo moja da procvetaš gde nisi negovana, mažena i pažena. Ne ume svako da te dodirne a da ga ne ubodeš. Ne ume ružo moja svaka ruka da te milije, svako oko da ti se raduje. Ne ume svaka duša da vidi koliko vrediš. 🌹 Ružo moja, kurvom su te zvali oni koji su hteli da te nema. I uspeli su ružo. Ne cvetaš više jer korena, ružo moja, nema.

***Dani će proći, pa će preći u godine i mnogo toga ode u zaborav. Ali nikada nećemo zaboraviti tišine koje su bile izmedju nas.🌹

***Iza svake jake žene, žene fajtera…. stoje priče koje joj nisu dale drugi izbor. Sebe smatram borcem upravo zbog priča koje su me lomila a ja ustajala. Umori se čovek i od toga. Verujte.

***Cenim svaki minut mog života koji sam proživela a još više se radujem i cenim minute koji dolaze. Pa dokle god da traju.

***Nikada nisam bila ljubomorna. U braku se nije desilo da bilo ko od nas napravi scenu. Ja sam imala razumevanje za njegov posao, poslove. On za mene. I kada sam saznala da ima drugu ženu nisam bila ljubomorna. Samo tužna. I to je tako.

***Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza. Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme, od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni. 🌹

Stanko je bio domaćin. Prvi u selu. Oženio je Vidu mlad. Izrodiše se deca, petoro. Tri sina i dve ćerke.
Dobra i časna porodica. Radili su koliko svi u neka srećno-nesrećna vremena. Mnogo, teško i pošteno. Jedno po jedno dete su ispraćali u svet, na škole, fakultete. Osta prazna kuća. Dece nigde, a posao isti. Prelazilo je preko njihove kičme tereta za petoro, taman za onoliko koliko ih je to ognjište zaljuljalo.
Govorili su im ljudi: „Smanji Stanko posao, prodaj livade i goveda, dani malo, ne možeš sam, a i Vida više ne može. Proživite ovo malo što je ostalo bez kose, grabulje, muže, mlekara i štale.
“Vazda im je odgovarao : „Evo samo Jovo da zavrsi školu, Mira da se uda, Janko da se zaposli, Branka da završi fakultet, Goranu svadbu da napravim. Svojim ispucalim rukama su plaćali neke studenske sobice po Beogradu, prve temelje kuća svoje dece, dizali im krovove, udavali, ženili….Deca zaživeše neke svoje živote…i zaboraviše ih.
Ostadoše sami, negde gore, na vrhu planine. Slali su svojoj deci sira i kajmaka autobusima…svaka kanta i kriška zalivena suzama. Svaka, bas svaka je trebalo da ih seti…da su gore, jos uvek živi…Da su dobro, da im ništa ne treba, sem njih…njihovih glava i osmeha, njihove ljubavi, poziva, pisma…Niko od njih petoro nije primetio tu čudnu slanoću sira od majke i oca… Svaka oplakana i presoljena tugom,nedostajanjem i samoćom.
Vida je umrla jednog septembarskoj jutra. Na sred kuce, srce joj je puklo. Dušu je ispustila taman onde gde je dušu dala.
Osta Stanko sam. Gledao je zidove, prizivao dečiju ciku i radost, Vidin miris hleba i njene tople oči. Tišina mu je cepala grudi. Noću bi dugo sedeo na basamaku puste kuće… Gledao u nebo…Slike su promicale…Samo je njima razbijao muk koji mu se uvukao u srce i dušu.
Razboleo se…Tri sina i dve ćerke. Počeše da ga sele, od jednog do drugog. Svima je smetao. Svađale su se njegove snaje sa njegovim sinovima zbog njega…Kod ćerki isto nije moglo…Lomili su ga na živo, onako bolesnog…Svaki put kada su mu pakovali torbu za kod nekog drugog…lomili su mu dušu. Onu njegovu, gorštačku, veliku…Lomili su mu prste kojim ih je sve podigao, kičmu kojom im je škole završio i kuće napravio, oči su mu već davno oslepele gledajući preko brda, ne bi li ugledao lik..barem jednog od njih petoro…da mu dolazi. Iz Mirine kuće je krenuo sa onom prokletom torbom, opet. Unuka Milica mu je poletela u zagrljaj, stegla ga jako i počela da plače..
.“Nemoj lale…nemoj dedino…“
„Videćemo se uskoro, zar ne? Opet ćeš ti kod nas, mama jel tako? Mama?“
Koliko je brazdi na licu imao, niz svaku je suza lila…Drhtava brada ih je stresala, a oči…blage…plave…zamućene…Zagrlio je jako : „Nećemo se lale više videti. Budi dobra…i ne zaboravi svog dedu.“
Gledala je u njegovu mačugu, povijena leđa, korak koji zastaje, težak, pretežak…
Ostala je Milica, nigde vazduha, nigde glasa…zalepljene dedine suze na licu za reči „nećemo se vise videti“…On je znao…Da će uskoro otići…ne kod jedno od svoje petoro dece…već u neki lepši svet…gde za njega ima mesta.
Odveli su ga u starački dom…Umro je sam, bolestan, ostavljen…Sve ruke i kičma izdrže za svoju decu…ali srce…srce nije izdržalo…Prepuklo je jedne noći…u nekoj memljivoj sobi, napušten od svih. Zadnje reči… : „ Neka su mi samo deca dobro“…Držao je ruku sestre…dok je ispuštao dušu…zadnja suza se sktorljala na ovom svetu. A u njoj 10 ruku, a ni jedna u njegovoj.

Nepoznat autor

🦋Ne prave se iste greške dva puta. To svi dobro znamo. Ako se i drugi put pogreši onda nije greška već naš izbor svesno. 🦋

🦋 Nepoznati ljudi nikako ne mogu da nas povrede. Uvek nas povrede ljudi do kojih nam je stalo. Prijatelji, porodica, neko naš. Izdaja ne dolazi od nebitnih ljudi. 🦋

🦋 Pametne žene su uglavnom same jer muškarci uglavnom misle da pored sebe imaju nekoga. 🦋

🦋 Jedan od mojih najvećih uspeha u životu je što mogu svakoga da pogledam u oči. 🦋

🦋 Ako nešto nije sudjeno da se desi ne čekajte i ne gubite vreme. Ne pravite filmove u glavi. Teško je kada poverujete u priču koja se nikada neće desiti. Tišina sa druge strane je glasna ako umete da cenite sebe. 🦋

🦋 Nikada ne odlazim bez razloga. Strpljenje mi nije jača strana, impulsivna sam često a kada osetim da negde pripadam tu i ostanem. Kada osetim da me guši sve, da mi smeta dodir, pogled….presečem, kažem i odem. Ne želim da glumim da mi je dobro. 🦋

Godina 2017.

Kad vam dete dovoljno odraste i odluči da započne život sa nekim ostanete prvo zbunjeni. Znam da je sve to normalno i nisam neko ko želi da mu dete bude ceo život pored ali vas prodrma. Mene jeste. Njen izbor je bio mlad čovek koji je od prvog dana voleo sa mnom da priča…

Staložen, miran i svoj. Postavila sam mu razna pitanja, smejali se, jeli i posle izvesnog vremena sam mu rekla: Milo, sedi da ti nešto kažem.

Znam da se volite, znam da planirate zajednički život i ono što želim da znaš je da sam tako zamišljala čoveka za nju.

Zbunio se. ..

Kada je imala dve godine razmišljala sam šta ću kad bude vreme da ode? Da bude svoj čovek? I zamislila sam tebe. Visokog da je štiti, smirenog da je obuzda jer ume da bude jako tvrdoglava i dovoljno razumnog i velikog srca da je voli kako treba. Mislim da ti to imas ❤️

Pogledao me, sedeli smo u trpezariji, zbunjen i iznenadjen. Gromada od dečka je progutao knedlu, ustao i rekao: Dodji Sju da te zagrlim…. vidiš da se tresem. Uhhh…. ne brini, znam sve i znas i sama da te volim kao da si mi majka. Mogu sa tobom da pričam o svemu.

Odmakla sam se i rekla: Budeš li je povredio ti i ja opet pričamo. Znaš to? Znam Sju…. ne brini.

Dok slažem orman upravo nalazim neke ćerkine stvari i uzeh da napišem da ne zaboravim. Tako brzo prodju godine, čini mi se da sam je juče rodila a ona 30 god uskoro.

Setih se danas oca, pantalona, krojača i autobusa.

Ali da krenem redom.

Godina 1976. rekla bih.

Prvi razred i neki mini izlet na koji smo išli mi prvačići.

Problem je što nisam imala dobre pantalone, tačnije ništa nije bilo dobro da tog dana obučem.

Majka je uvek gledala da brat i ja imamo sve iako je samo otac radio. Zbog toga smo otišle do neke žene u blizini da mi uzme mere i sašije pantalone za tu priliku.

Gledano sada malo mi je čudno ali takvo je vreme bilo.

Materijal neki blago karirani, braon boje jer sam imala i takvu bundicu.

Stanovali smo malo dalje od škole i znam da me je majka vodila i ispred škole obuvala druge čizme, čistije.

Tako smo se i vraćale.

Drago mi je što nisam izneverila ni nju a ni oca.

Ponosni su bili uvek na mene.

A ja na ono što su radili za nas.

Setim se i naftarice koja nas je grejala, uvek nasmejanog oca i ozbiljne majke.

Volela sam naš dom, tu sam uvek nalazila mir i spokoj.

Da se vratim na pantalone.

Došao je dan izleta ali pantalona nema. Vidno tužna krećem sa majkom do škole a otac odlazi do krojačice.

Taman pred ulazak u autobus stiže on srećan i zadihan.

Trčim sa majkom do škole, brzo se presvlačim, obuvam čiste čizme i bundicu.

Mojoj sreći kraja nema.

Zahvaljujući mojim roditeljima sve sam to dobro prenela na svoju ćerku. Gazila sam preko svega kada je ona u pitanju. Gazim i dalje ali poštujem njenu privatnost.

Nakon čuvenog izleta slikala sam se sa ocem. Ta slika mi je posebno draga. Pokazuje svu ljubav kojom sam bila okružena. Pokazuje moju omiljenu mušku škorpiju za koga sam uvek bila – tatin sin.

Znam da je tamo negde ponosan na mene i dalje.

Zašto varati?

Ako niste srećni u bilo kom odnosu, ukoliko ne dobijate ono što želite, ako ste umorni od priča u prazno – presecite.

Ukoliko vas umara da po stoti put pričate isto, ako se ugasilo sve što vas je nekada vezivalo… odustanite.

Samo ne varajte.

Odlaskom će te slomiti srce nekome ali će preživeti.

Varanjem će te slomiti nekog celog a to niko ne zaslužuje.

***Niste dužni da gradite propali brak ili vezu iz pepela. Ako ste i oprostili nekome ne znači da zaslužuje vaše srce. Mir vaše duše ne prljate sa toksičnim ljudima.

***Ukoliko vas neko ignoriše ne jurite ga. Ne pišite poruke tražeći da vidi koliko vredite. Pokupite delove sebe i nastavite dalje. Svako zaslužuje ljubav gde neće objašnjavati sebe. Nikada ne odlazite od ljudi bez objašnjenja. To dugujete sebi i osobi koju ste do juče grlili.

***Ako me neko voli danas ne mora da znači da nećemo biti stranci sutra. Life is life.

Udara lagano u lim iznad terase ova glupa kiša. Ne volim je.

Seti me na suze, seti me na tugu a to ne želim.

Odlutam tako u svoj svet mašte dok grlim Lunu i zažmurim. Odem daleko odavde. Odem u dane kada je i Dora bila ovde.

Poželim da je poljubim, dotaknem, osetim kako diśe.

Ubrzo shvatim da je uvek u mom srcu.

Pogledam slova imena moje Tam na ulazu u sobu koja je moja sada i ne pada mi na pamet da ih skinem. Neka ih zauvek tu.

Mačka lagano hrče i ne mari za dosadnu kišu a i zašto bi. Sve ima, opuštena je i mirna. Zna da je voljena.

Gledam slike svoje dece i nekako mi u trenu prošlo ovih pet godina kako nismo u istom gradu, u istoj državi.

Obećale smo da ćemo uvek biti tu jedna za drugu ali je 1600 km izmedju nas. I jesmo. Kako umemo i znamo.

A ja?

Umorna sam poprilično od mnogo toga a sreću kao i uvek pronalazim u sitnicama. Krupne stvari umeju da me potresu. Neka ih za nekog drugog.

Čujem tišinu doma mog. Čujem kako spavaju mačka Snežana i kako hrče omiljena pudla Luna. Zbog njih mi je sve lakše.

One me nasmeju, oraspolože i daju vetar u ledja.

Evo opet mi do mozga dolazi ova kiša koja dobuje u ritmu.

Uspavljuje i mene ali se ja ne dam.

E nećeš me vala uspavati.

Znaš li ti kišo da smo Tam i ja jednog ovakvog dana našli malo mače? Ne znaš naravno.

Pružile smo mu dom i ljubav.

I evo je velika mačka postade.

Tako da me ne možeš zaustaviti. Ne trudi se.

Samo me možeš naterati da zaigram na kiši i pokažem ti da u meni i dalje živi nemirni devojčurak, jedna crnokosa klinka koja je uporna i svoja.

Reče neko neukrotiva.

Možda i jesam ali ne krotim se na bilo koje oči, na bilo koje ruke, na bilo koji zagrljaj.

Tako da padaj koliko hoćeš a moja je duša mirna. Odmaram o svega. I čekam. O da…. Čekam.