Author Archives: Suzi

Nedostajanje je čudan osećaj. Ume da boli, da natera suze na oči, da osetite kako vas u želudcu steže…. da vas boli svaki mišić. Mnogo toga mi nedostaje, počevši od ćerke, unuke, oca, pudle Eli i Dore, druge glave na jastuku. Nedostaje mi da se sa dragim ljudima nasmejem od srca uživo. Nedostaje mi sve a opet imam sve.

Znam da nisam jedina, znam da je svakome nedostajanje jako ali meni je lakše kada napišem. Nekome je lakše da odćuti.

I da, presrećna što postoje u mom životu baš ovakvi.

Nekako uvek pored dobrih i lepih stvari moraju da mi se protkaju greške. Valjda prave taj neki životni balans.

Sa godinama mnogo toga sabiram i oduzimam. Razmišljam o svojim odlukama, vagam, zamišljam šta bi bilo kada bi bilo. Nasmejem se samoj sebi jer sam davnoooo rekla sebi da to neću raditi.

Rekla kao devojčurak koji nije, mnogo toga, preturio preko glave.

A onda sam porasla, radovala se, padala, smejala, plakala, bila na raskrsnici života mnogo puta…. Preispitivala se.

I ne mogu ni sada da pišem o greškama svojim jer se trudim da ih zaboravim. Trudim se da obojim život sjajem najdražih.

Nekako greška koju sam tako doživela mi je donela nešto najdivnije, najlepše i onda se pitam grešim li u razvrstavanju životnih odluka. Ko to zna? Ja ponajmanje.

Htela sam mnogo toga.

Imala sam neki imaginarni spisak po kome sam probala da hodam. Ali…. Nema planiranja u životu.

Mnogo životnih padanja na kolena me naučilo da samo sklonim prašinu sa ramena i nastavim dalje. U maskiranju problema sam nepogrešiva. Da nije tako odavno me ne bi bilo.

Neko pametan je napisao da ne možemo suditi nikome u čijim cipelama nismo bili. Držim se toga. Ne sudim.

Moje greške su čudne i neka ih kao takve.

Sto puta sam sebi rekla da ću biti pametnija kada su neke odluke u pitanju ali…..

Vaspitala me jedna divna plavooka žena i jedan divan zelenooki čovek.

Gledala sam u njih dvoje, upijala i nadogradjivala sebe ali gene ne možete promeniti. Uzalud se trudim.

Ponekad posustanem, pomislim da sam sve kockice složila a onda me udari šamar realnosti koji mi pokaže da je moj trud bio uzaludan.

Onda se kao feniks opet dižem i hvatam za mrvicu dobrote oko sebe i u sebi. Bude mi i žao jer, majka mu stara, mnogo toga nisam zaslužila a desilo mi se. Mnogo toga što sam zaslužila me mimoišlo.

I umorim se tako od toga da budem jaka, da budem hrabra, da budem neko ko se smeje i kada boli.

Tada prigrlim moje ljubimce, slike mojih najdražih, sačuvan video moje unuke, sliku majke kako drži moju unuku….. Setim se mnogih obećanja koja nisu ispunjena dok sa terase gledam ljude koji negde žure.

Dišem i upijam sve.

Greške?

Bilo ih je ali ih ne brojim.

Namerno sam ih smestila u deo duše koji ne otvaram.

🌷Kažu da sam svoja, pomalo teška i ne odustajem od svojih principa. Sama sebi sve obezbedim, ne tražim ništa sem iskrenosti i pažnje. A to je, za većinu, mnogo skupo. 🌷

🌷Ceo moj život je satkan od emocija. Strast je nešto što je neodvojivo od toga. U bajke sam odavno prestala da verujem ali to neko zrnce je ostalo. Ne prihvatam manje od onog što dajem, ne tražim ništa sem istine. Teška za većinu i ako sam. Ko ume da oseti dušu pored mene je. 🌷

🌷I nakon svih godina iza nas, ništa više nije imalo smisla. Vratili smo se na početak i postali stranci ali ovog puta sa uspomenama. 🌷

🌷 Najjača mesta su ona gde se nešto dogodilo i gde se nešto nije dogodilo. 🌷

🌼 Kako godine idu sve teže podnosim gubitke dragih bića. Sve teže prihvatam da godine idu i da bih mnogo toga da vratim ali ne mogu.

I onda pustim omiljenu pesmu, zatvorim oči i odlutam. Znam da se prošlost ne može vratiti ali mi tako nedostaju neki dani, neki trenuci, neka ulica, miris kafe…. 🌼

🌼 Obrišete poruke, obrišete broj i nastavite dalje. Nećete nikada zaboraviti šta vam je neko značio u životu. Lagano prihvatite da to nije ista osoba više i zakoračite napred. Lagano gazite. 🌼

🌼 Ponekad umem da budem tiha, nikako slepa ili gluva. Ponekad umem da budem impulsivna, tvrdoglava i veoma emotivna. Ponekad.

Vidim sve, ali me sve ne dotiče.

Čujem sve, ali ne reagujem na sve.

Tako neka žena čudna i svoja. 🌼

Ljubav je kada ubija bubu jer se ona plaši. Ljubav je i kada pomera nameštaj da istu nadje. Ljubav je i kada jedu jedan Smoki a imaju dva. Ljubav je i što ga njen pas obožava. Ljubav je i što je gleda kao da niko ne postoji.

Ljubav su poruke kojima joj kaže sve. Ljubav je on, mirna voda, a ona talas koji se pored njega smiruje.

Ljubav je čudna stvar i dodje tako nenadano da probudi sva čula.

Da, ljubav je mnogo toga.

🦋 Sve dok su mi se misli vraćale u prošlost sa pitanjima, nije mi bilo dobro gde jesam. A onda sam dobila odgovore gledajući dobro i prestala da tražim krivca u sebi. Pustila i dozvolila da oživim opet. Moj mir danas ima cenu koju sam uredno platila. 🦋

🦋 Bićemo ostavljeni a i mi ćemo ostavljati tokom života. Pričaćemo o tome, ponekad i lagati da nam lakše bude, učiti iz toga da ne pogrešimo opet. I samo mi odlučujemo da li je neko vredan ijedne naše suze. Samo mi. 🦋

🦋 Sreću, kao i tugu, nosimo uvek sa nama. Neće tuga nestati ako odemo u drugi grad, ako otputujemo na planinu, more, jezero. Neće se ni sreća doveka isto kretati kroz naše telo. Mir u duši je ono što pravi balans sa bilo čim. 🦋

Godine prihvatam kakve jesu i ponosna sam kada se okrenem iza sebe. Drago mi je da čujem pohvale. Kada se zatvore vrata doma bilo koga od nas ostajemo mi, sami, ogoljeni sa svojim mislima. Ne dozvolite da vas tapšanje po ramenu kako ste TOP, COOL i JEDINSTVENI prevari. Niste. Nisam.

U životu je veoma bitno imati nekog svog. Nekoga ko će biti tu i kada nije pored nas. Na čiju poruku vam osmeh ne silazi sa lica, na čije činjenje umete i suzu da pustite.

Moja ćerka je NEKO MOJ zauvek.

Od malene crnokose mrvice izrasla je u valjanu mladu osobu. Moj ponos zauvek.

A onda imam muškarca sa kojima sam delila jedan deo mog života nakon razvoda. Ostavio je trag a i ja kod njega.

I nekako kad god bih pokušala da dodjem do neke slične duše dobijem poruku i seti me šta ne smem nikada da zaboravim. Nikako ne smem da zaboravim da volim sebe.

Juče mi reče jedna dupla škorpija: Nikada ne zaboravi da sam želeo noći i jutra sa tobom zauvek.

Gde ću zaboraviti.

I to je to.

Nismo zajedno već dve godine ali se nije desilo da zaboravi da ja postojim, da zaboravi na moj rodjendan. Nije zaboravio mene.

Povremeno razmenimo po koju reč ali znam da je uvek tu za mene.

Od života nikada nisam tražila ništa nemoguće ali izgleda da je većini problem da sebe da. Njemu nije bio problem.

Većina ne shvata da život reprizu nema i da nećemo zauvek biti mladi ali…. Kome objašnjavati? Ne pada mi na pamet.

Uživam u svom životu, u danima koje obojim kako poželim.

Otplačem ako treba ali je to moje.

Moja bol za dragim ljudima, za predragim psima koji su sa one strane duge….moje je.

Igram i pevam, šetam sa Lunom i slušam šta srcu prija.

Trenuci mi pune dušu a njih je mnogo.

Sebi sam obećala da me neće zanimati usputne stanice, oštećeni ljudi, prazne priče i dela.

Vredim.

Ko ne ume da prepozna to neka traži slabiju kariku. Kod mene se zadržati neće ni nanosekunde.

Zbog toga, imajte nekog svog, imajte neko srce ili srca koja vas vole iskreno i misle na vas.

Čudno je kako kad god zatvorim oči i odlutam, sebe zamislim kod dede i babe na selu. Pomislim na malu vodenicu, rečicu, šljivak, dva duda, jabukar, životinje….i mene kako sedim na bregu pored kuće i sa pitom u ruci posmatram okolo sve. Rekla sam vratiću se jednom. I hoću. 🩵

Hmmm, mnogo toga mi je na pameti upravo i ne znam odakle bih krenula.

Ostaću željna dece svoje, svog brega kod dede na selu, odlaska na more porodično, očevog smeha, gibanice moje majke…

I nekako se uvek vratim u dane kada sam bila devojčurak jer sam pravila planove za budućnost. Mnogo toga sam precrtavala ali sam išla samo napred. Vremenom sam listu menjala, dopunjavala….otplakala kada bih shvatila da se neke stvari ne mogu ispuniti.

Ostaću željna mog deteta, njenog deteta, mirisa bebe i mnogo toga.

Trudila sam se svih ovih godina da grabim samo napred da ne bih mislila. Radila sam, šetala sa psima, čula se sa decom i uveče legla u krevet čekajući novi dan.

To silno nedostajanje sam ponekad grubošću prikrivala, par loših odluka donela upravo iz te velike tuge.

Ostaću željna malih nogica moje unuke, njenog prvog koraka, mešenja kiflica zajedno, odlaska u park. Cedjene pomorandže u kafiću pored zgrade i mnogo toga.

Onda pogledam Lunu kako bezbriźno spava pored mene, Snežu kako se savila na stolici i čujem mir doma mog. Čujem dva života pored mene kojima trebam i onda kažem dobro je.

Ostaću željna očevog smeha, prerano odnetog od mene, od svih nas. Njegovo ispijanje kafe u trenu i par viceva će mi vazda faliti.

Ostaću željna zauvek dece moje i to je tako. Tamo negde gde je ostao moj spisak i plan za budućnost, precrtala sam da ću svoju unučad držati za ruku i šetati pored obale. Neka su oni srećni a ja? Njihova sreća je i moja sreća.