Author Archives: Suzi

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,

Sedmoro je oštenila kučka,

Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,

I slivo se mlak sok neizbežno,

Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,

Da zauzme motke, il prut jak,

Izišo je tad domaćin tmuri,

I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode,

I dugo je, dugo je drhtala

Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenih,

Mesec joj se nad izbom učini,

Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,

A mesec se kotrljao tanki,

I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće,

Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin 🦋

Postoje trenuci u zivotu kada vam bude drago što upoznate neke ljude, što osete potrebu da potpunom neznancu otvore dušu. Otišla sam do veterinara po neki lek i dok sam čekala ulazi stariji bračni par u pratnji mladje žena. Deka drži u naručju malenog psa.

Gleda me devojka i kaže: Našli su je pre dva dana ali joj danas nije dobro. Okrećem se ka baki a ona me pogleda i kroz suze: Našli smo je ispod tezge i hoću da je čuvam. Nama je sin umro prošle godine. Hoće li biti dobro?

Pogledam je, stavim ruku na rame i kažem: Hoće ❤️

Došli ste na pravo mesto i oni će joj pomoći znam. Pogleda me ona opet pa mi se nasmeje. Deka sedi i ćuti a melena bež devojčica ćuti. Platim svoj račun i baka me pogleda: Nju je nama sin poslao znam to. Jeste sigurno.

Stavim joj ruku na rame i kažem: Čuvajte je i budite dobro.

Nasmejala se i pogledala me kao da je tražila potvrdu od mene. Izašla sam iz ordinacije i plakala do kola. Koliko je samo tuge i ljubavi bilo na jednom mestu. Koliko vere i želje da pomognu tom malenom biću. ❤️

Naši izbori, pa kakvi god oni bili, su deo nas. Ponekad se gorko kajemo zbog istih.

Moja tetka, koju volim kao da me je rodila, je napravila pogrešan izbor svog bračnog druga i ovo je posvećeno njoj. A svima nama kao poruka.

Lepa, pametna, jedino je nju pokojni deda školovao.

Završila je Pravni fakultet u Nišu i tamo upoznala divnog čoveka, sa kojim je studirala. Ali ne lezi vraže…. upozna i teču koji je imao priču i bio njen san – crn, visok i markantan. Maska za naivnu dobru devojku. Umesto da izabere kolegu (to je kasnije priznala) izabere teču.

Kolega sa fakulteta je pisao pisma ali je ona odlučila da drugi muškarac bude njen izbor. Greška života da bih sad plakala.

Čim se udala za njega krenula je katastrofa. Zabrana svega i prećenje gde god bi krenula. Trpela je jer je mislila promeniće se rodjenjem deteta. Nije Loš život ali je dete sada tu. I padaju i prvi šamari. Ona trpi. Radi i ćuti. Nakon 7 god od prvog deteta radja drugo kao da popravi brak. Greška. Batine su sve češće iako je imala satnicu kad mora kod kuće da stigne. Nema kašnjenja ni minuta. Na kraju odlučuje da ga napusti Vraćala se i napuštala ga više puta. Postavljao je špijun bube u kanc kod nje, bacao joj ručkove, urinirao po šerpama. Vrhunac je što je za pokušaj silovanja koleginice bio 6 meseci u zatvoru. Nije ga ostavila. Opet greška. Deca su živela okružena njenim suzama i njegovom vikom .

Odlazi u penziju a on odlazi u selo kod roditelja. Dobija karcinom dojke, odstranjuju joj jednu kompletno a drugu deo. Hemoterapije i zračenja brdo. Preživela. On dobija infarkt. Nakon godinu dana i drugi. Operacija srca i umire. Ona je veliki borac, obožavam je i volim.

I pre par godina nadjem u slikama nepoznatog čoveka i pitam moju majku. Objasni mi i ja je pozovem.Tetka, dobar je ovaj muškarac…. što njega nisi izabrala? Ćero, bila sam glupa. A bilo bi mi super sa njim. Znas, on je bio direktor jedne firme u Bg-u. Nisam slušala srce ćero.

Htela sam crnog, visokog i markantnog a dobila sam muku, čemer i jad. A lepo je pričao i eto…. Sta je nedostajalo kolegi? Ništa…. voleo me je a i ja njega ali sam napravila lošu odluku. Životnu. I u suze 😞 Ovo je posvećeno mojoj teta Ljilji koja mi je druga majka ❤️

Nisam volela da radim u životu ništa dok ja to ne ispitam. Od malih nogu. Uvek odličan djak ali nikada nisam radila klimoglav. Tako i za školske kecelje koje smo morali da nosimo u vreme Tita. Odlučim ja da mene to smara i nacrtam na dzepovima srca, pa dodam cvetiće.

Odem u školu ponosna. Drugaricama se svidi pa sutradan urade i one. Radost naša nemerljiva.

Pitam ja oca: A zašto moramo da nosimo ovo svi ovako? Pogleda me on i nasmeja se slatko: Ma ćero govnari.

Jao tata 🙄

Nema tu mnogo sada da misliš i šta si to crtala? Vidi, srce i cvetiće. Nego, da li bi ti meni pomogao da ja to malo isečem?

Pogledao me, prestao da čita novine i rekao: Zbog tebe će me u školu zvati 😁 Ali tata ja sam odlična.

Ok, daj makaze i reci majci da ti to porubi na mašinu. Zovi majku.

Dodje iz kuhinje vidno šokirana i kaže meni: Ne možeš ti da budeš mirna jel?

Isečemo rukave skroz, skratimo dužinu i napravimo kao tuniku.

Ja presrećna i jedina u školi tako.

Normalno oca pozvala razredna da kaže da sam pobunila ceo razred.

Znate šta, ona je uvek dobra i bez izostanka, uči i radi. Da li nosi kecelju? Nosi ali nije kao što svi nose. I neće ni biti jer je to guši.

Imate li problem sa njom drugi? Nemam.

Onda odlično.

Par godina nakon tog razgovora ja saznam šta su pričali. Tada mi je rekao da je pitala zasto smo isekli rukave i nista vise.

Valjda je čekao da porastem i razumem sve što je rečeno.

I nosila sam tu kecelju tako. Nosilo je još par drugarica.

Moj otac nikada nije bio član saveza komunista, slavili smo slavu tajno a nije podnosio crkvu.

Farbali smo jaja tajno.

Ali ono što ostaje je da sam bila Titova pionirka buntovnica.

Otac je rekao: Voliš ti da pišaš uz vetar ponekad ali neka te. Mozak imaš ćero i koristi ga.

Poslušala sam ga.

Ovih dana bismo proslavljali njegov rodjendan i nekako mi misli lete ka njemu. Ne sanjam ga često ali kad god mi se pojavi uvek je nasmejan, klimne glavom i pokaže palcem na gore da dobro radim.

A kako bih drugačije kada sam njega imala za oca.

Kecelje su nebitne ali su bile deo mog detinjstva. Tamo su i ostale.

Kažu da su oči ogledalo duše. Ruke su onda njen izlog. Čime dodirnuti voljeno biće? Mislima. Dahom. Usnama. Očima. Rukama. Kada se te iste ruke nežno poput leptira spuste na naše lice ne postoji ništa lepše.

Mnogo toga se tim rukama i dodirom može reći. Ako je dodir mlak takav je i čovek čije su. Kada nas dodirnu ruke jake odmah odmah znamo da iza njih stoji osoba sa otkucajima srca.

Danas mi se kroz misli provlače slike ruku svih onih koji su mi važni. Onih koji više nisu sa mnom, one koje nisam dugo videla a čija lica nosim u sećanju.

I nisu sve ruke one koje pružaju dobro i dodiruju sa dušom. Prolaze mi kroz misli i jake ruke moje razredne Radmile od kojih sam dobila šamar. Zasluženo.

Moj jezik i tvrdoglavost a njen strah na eskurziji jer smo nas pet otišle a da se ne javimo.

Setim se i ruku moga oca, mog dede, moje majke, bake, ćerke, bivšeg muža i svih muškaraca koji su bili deo mog života do sada.

Nekako su me uvek raznežile ispucale ruke moje bake. Oniže ženice pune ljubavi sa rukama koje su mnogo stvarale i decu hranile.

U rukama spavaju naše slike. Njima se stvara ali i razara. Babica rukama pomaže bebi da dodje na svet.

Tim istim rukama kod lošeg čoveka se može i život uzeti.

Kako god….rukama se molimo, rukama se borimo, hranimo, pišemo, brišemo suze. Njih stavljamo na srce kada volimo ili na mesta gde nas nešto boli.

Ruke su one kojima dodirujemo svet.

Muskarac bez slobode je deda samotnjak u najavi koji sedi sam i gleda sa klupe u parku dok se pita: koji mi je qrac bio da ostanem sam. Dok mu drhtave ruke pridržavaju štap gledajući okolo. Samoće se ne plašimo dok možemo, već nemoći da sebi pomognemo sutra. Ponekad kasno bude.

Nisam žena njanjavica, ne volim da mi se tepa (sjećice, jubavi, bebo, lutko…) jer mi se tako ubijaju sive ćelije. Sa mnom je lako ako ti mozak radi, dovoljno je da idemo jedno pored drugog, ako si iskren. Tada mogu da napravim korak unazad i da ti prepustim da “vodiš”. 🦋

Moj otac nije bio ljubitelj kafe i to sam od njega nasledila.

Mada smo voleli te male rituale kada dodje sa posla a ja budem kod kuće.

Skuvam nam i sipam u malene šoljice i dok se okrenem on je već popio.

I onda se slatko nasmejemo i sedimo sa praznom i punom šoljicom i pričamo.

Nije se desilo da je bio namršten, da je bio ljut ili tužan. Riznica viceva koje je tako slatko govorio. Umeo je majku da nervira ali je samo odmahivala rukom.

Moj otac je bio škorpija u horoskopu. Koliko god da ih bije glas da su bez emocija verujte mi da greše.

Emotivac do koske, najgori po sebe i mnogo toga čuvao i krio da nas ne bi nervirao. Šarmer sa najlepšim zelenim očima koje su do poslednjeg daha volele plave oči moje majke.

Danas mi nedostaje onako baš ali znam i da bi mi rekao: Ćero, nemoj suzu da si pustila.

I neću. Kafa je tu.

Naucite svoje ćerke da nikome ne ćute i da ne pristanu na to da budu “kucni ljubimci” u vezi. Kompromis uvek ali slepa poslusnost nikako. Naucite ih da nije strasno da plate racun decku, da kazu HVALA i IZVINI. Naučite ih da budu dame pre svega, obrazovane i da imaju stav 🌟

Šetam pse uveče duže i u blizini imamo tri klupe gde sede stariji ljudi. Jedan dekica je uvek sedeo u odelu, sa kačketom i štapom u ruci. Nisam mu znala ime ali mu se uvek javim a on se nasmeši i uzvrati. Divan čovek sa setom u očima. Sinoć saznam da je preminuo.

Nikada se nije desilo da mu se ne osmehnem a da on ne uzvrati. I suza mi krenula jer je njegov sin u Kanadi a on uvek sam a gospodin. Nije bio u grupu deda koji mrze ceo svet (čast pojedincima) i voleo je da se osami. Par puta smo popričali kratko, uglavnom je pitao za pse i pomazio ih a one srećne.

Nisu svi ljudi isti i to je odlično.

Navikla sam na njega i taj uljudni osmeh. Volim ljude koje godine nisu učinile tužnim i zlim. A verujte mi da ih ima.

Počivaj u miru dobri čoveče.