Author Archives: Suzi

Pa kako zašto? Zato što sam majstor samosabotaže i žena koja veruje u čuda. Kad vidim crvenu zastavicu, ja ne bežim – ja uzmem maramu i mašem joj nazad. Dobrodošla, zastavice, pravimo šator!

On se plaši bivše žene i sopstvene dece?

Divno! Ko ne voli muškarca koji ima fobiju od sopstvenog života? Prava romantika! Prvo sam mislila: „Ma, trenutno ludilo.”

Nije bilo trenutno. Bilo je doživotno.

Šta fali što ga bivša zove po deset puta dnevno? Što nam na moru śalje slike dece kao bebe?! Ili što ga hvata panika kad mu dete pošalje poruku? Pa to pokazuje „porodične vrednosti“, zar ne?

Ja sam mislila da su to čari kompleksnog čoveka. Ne, to su čari kukavice na baterije.

E sad, pitate se: „Zašto si raskidala 20 puta?“

Zato što sam optimista s diplomom iz „Magistra Gluposti“. Svaki put kad sam rekla „Gotovo je!“, moj mozak je šapnuo: „Možda se ovaj put probudio kao odrasla osoba.“ Nije. Jedina osoba koja se budila bila sam ja u paklu realnosti.

I znate šta me najviše omelo?

Moja pudla i mačka. Jer ako moje životinje odobre frajera, to je valjda znak da je ON TAJ. Ako ga voli pudla, šta ja znam, možda je to sudbina. Eto koliko sam racionalna.

Na kraju nisam ni raskinula zato što sam shvatila da ne valja.

Raskinula sam jer sam izgubila računicu. Nisam više znala da li je ovo 17. ili 20. put. Kad počneš da brojiš raskide kao dane u nedelji – vreme je da baciš peškir.

Pouka: Kad pas voli tvog frajera – super, pas ima ukusa. Ali ti gledaj zastavice. Jer ljubav možda pobeđuje sve, ali glupost i sarkazam su nerazdvojni par.

Sju 🦋

Znaš šta sam naučila? Da život ne čeka. Niti ja.

Nema popravljanja muškaraca. Nisam servis, ja sam autoput. Ako ne zna da vozi – neka uzme bicikl. Moj Audi nije za amatere.

Neću da mi bude dosadno. Hladno. Neemotivno. To me guši. Ako nema vatre i ako nema onog pogleda koji mi kaže „s tobom bih pravio haos“ – mrš u tri  lepe pm.

Nemam vremena za folirante, alkose i večne dečake koji „još nisu spremni“. Nisam ni ja spremna za glupost.

Hoću život. Hoću muziku, brzinu, svog psa i mačku, svoj mir i osmeh koji ne skidam. Hoću unuke koji mi trče po kući, a ne muškarca koji ne zna gde mu je leva ruka.

Neću biti ničija rezerva, ničija terapija, ničiji projekt „kako da postanem čovek“. To nije moj posao. Moj posao je da živim. I da vozim autoputem na 140 dok mi kosa leprša i srce lupa.

Ako se pojavi neko – dobro. Ako ne – još bolje. Jer ja ne molim, JA biram.

Vozi Sju, vozi. 

Jer na tvom autoputu nema mesta za budale.

Danas, dok sam šetala psa, naišla sam na grupu dečaka, 12-14 godina. Bezobrazni, bahati, voze bicikle i umalo da udare u mene. Nije prvi put. 

I zapitam se – šta sutra čeka moje unuke? Šta čeka sve naše ćerke i unuke?

Moja ćerka je imala sreće da pronađe dobrog čoveka. Ali hoće li i one?

Jer, da se ne lažemo, većina problema počinje kod kuće. Dečaci odrastaju kao „mamini sinovi“ kojima niko nije pokazao šta znači poštovanje, vaspitanje, odgovornost. A kasnije, te iste „mamine maze“ očekuju od žena da budu sluškinje.

Naravno, svaka čast roditeljima koji odgajaju svoje sinove i ćerke da budu ljudi, pravi ljude. Ali, budimo iskreni – Balkan još uvek gaji verovanje da je muško „bog i batina“, a žensko… sve ostalo.

Ne, nije tako.

Majke, učite svoje ćerke da budu dame, obrazovane, da imaju stav. Da znaju da kažu „hvala“, „izvini“, da znaju da zarade i da plate račun. Da znaju da kažu „da“, ali i „ne“.

Roditelji sinova, učite ih da budu ljudi. Da ne varaju. Da ne lažu. Da budu verni, dobri muževi, očevi i prijatelji. Da budu džentlmeni. Jer valjani ljudi stvaraju valjane porodice.

Imam ćerku. Ne bih je menjala za petoricu sinova.  Ona je sposobna, obrazovana, zna da voli, da poštuje, i da stoji iza onoga što jeste.

A vi, zapitajte se na koga će sutra naleteti vaše dete? Da li će umeti da prepozna vrednost? Ili bitangu?

Sve kreće od kuće. Od vas. Od nas. 

Sju 🦋

Znaš li koliko je teško biti jaka žena?

Svi misle da je to privilegija. Da je snaga nešto čime se treba ponositi, nešto što nosiš kao orden na grudima. A niko ne govori o težini tog ordena.

Mnogo je teško biti jaka žena u današnje vreme. Posebno kada si razvedena, kada nemaš nikoga pored sebe na koga možeš da se osloniš. Mi koje živimo same, mi nemamo luksuz da budemo slabe. Snaga nije naš izbor – ona je naša nužda.

Kad nemaš kome da kažeš: „Hajde ti, molim te“, ti kažeš sebi: „Hajde, možeš ti.“

Ti si ta koja ide kod majstora i sluša reči koje zvuče kao neki strani jezik, a klima glavom i pita da li je to najbolje rešenje. Ti si ta koja bira kola, obilazi salone, potpisuje papire, koja se vraća kući sama i prebrojava sve troškove u glavi. Ti si ta koja vozi samu sebe gde god treba.

Ti si ta koja sedi u čekaonici kod lekara, gleda u zatvorena vrata ordinacije i pomisli kako bi volela da neko sedi pored, da ti samo stisne ruku dok čekaš rezultate. Ali nema nikoga. I ponovo kažeš sebi: „Hajde, izdrži.“

Ti si ta koja ide na roditeljski, koja zove dete da proveri kako je, koja rešava račune, kvarove, popravke, selidbe. Ti si sve – vozač, majstor, psiholog, podrška, i sebi i drugima.

A život tu ne staje.

Kad sam mislila da sam izgurala najteže, naišlo je novo.

Godinama sam, zajedno sa majkom, negovala nepokretnog oca. Nisam brojala koliko puta sam mu pomogla, koliko puta sam menjala posteljinu i nosila ga (nekako zajedno sa majkom) na rukama kad više nije mogao sam. Danas brinem o toj istoj majci, koja je sada polupokretna. Učim se strpljenju koje boli, jer gledam nekog koga volim kako stari i slabi ispred mene. I opet sam ja ta koja mora sve da izdrži.

Ali znaš šta niko ne vidi?

Niko ne vidi koliko puta poželiš da ne moraš. Koliko puta bi dala sve za jedan trenutak oslonca. Za osećaj da neko brine o tebi, makar na tren. Za rečenicu „Ne brini, ja ću to.“

Niko ne vidi da snaga često znači usamljenost.

Da iza svake tvoje odluke, hrabrosti i sigurnosti stoji gomila neprospavanih noći i razgovora koje vodiš sama sa sobom.

Jer jaka žena nije ona koja uvek želi da bude jaka.

Jaka žena je ona koja nema izbora.

I znaš šta je najteže?

To što ljudi misle da nama ne treba ništa. Da smo same tražile ovo. Da nam pomoć nije potrebna. Da je nama lako. A nije. Nije lako kada danima ne znaš kako da se sastaviš od obaveza, kada nemaš s kim da podeliš strahove, kada te umor stigne i srce zatreperi od svega što guraš unutra.

Ali ti opet ustaješ. Svaki put. Sa osmehom, jer nemaš kome da pokažeš koliko te boli.

Ja sam jaka žena.

Ne zato što sam želela da budem.

Već zato što sam morala.

I možda ću uvek biti. Ali da znaš, nije lako.

Iza ove snage krije se more umora, suza i želja. I jedna tiha molitva – da makar jednom u životu ne moram da budem jaka.

Sju 💜

“Tokom povlačenja srpske vojske i naroda preko Albanije 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević išao je pešice, rame uz rame sa svojim vojnicima i narodom. U ledenoj koloni, u snežnim gudurama, srela ga je seljanka iz Slovca, Makrena Spasojević. Njeno jedino dete, sin Marinko, izgubilo se u haosu povlačenja.

Slomljena od bola, Makrena je prišla kralju i zavetovala ga da pronađe njenog sina. Na rastanku mu je dala par vunenih čarapa, koje je isplela za Marinka.

Kralj je zavet ispunio, koliko je mogao: pronašao je Marinka, ali mrtvog, smrzlog u albanskim planinama.

Po povratku u Srbiju, kralj je poslao izaslanika da pronađe Makrenu i naložio da se na njenom grobu podigne spomenik sa natpisom:

„Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.“

Kralj je čuvao čarape kod uzglavlja, a pred smrt, 16. avgusta 1921. godine, tražio je da mu ih navuku na noge.

Makrenin dar i kraljev zavet ostali su zauvek zapisani kao jedna od najdirljivijih priča iz Velikog rata.”

U svetu upoznavanja, mnogi veruju da muškarci vode igru. Da oni biraju, osvajaju, odlučuju. Ali istina je sasvim drugačija – žene su te koje drže sve konce u rukama.

Ne verujete? Evo zašto.

Kontrola je uvek kod žene.

Muškarci često misle da imaju inicijativu, ali igra počinje tek kada žena kaže „da“. Od prvog odgovora na poruku, pa do odluke o sledećem koraku, žena je ta koja postavlja pravila.

I to nije stvar dominacije, već svesnosti – ko ima moć donošenja odluka, taj vodi igru.

Faza igre je prirodna, ali ne traje zauvek.

Postoje periodi u životu kada žene žele da istražuju. Aplikacije za upoznavanje, kokteli, večere, upoznavanje različitih karaktera – sve to može biti uzbudljivo. Ali u jednom trenutku, dolazi do zasićenja.

Vreme postaje vrednije od pića sa nekim ko ne ispunjava osnovne kriterijume. Tada žena prestaje da igra tu igru, ne zato što ne može, već zato što više neće.

Pravila koja svaka žena treba da zna:

1. Ne dugujete nikome ništa – ni objašnjenje, ni vreme, ni energiju.
2. Vi birate – on može da pita, ali vi odlučujete.
3. Vaša energija je valuta – trošite je pametno.
4. Kriterijumi su vaša snaga – pismenost, kultura i inteligencija nisu luksuz, već minimum.

Prava moć je u NE.

Muškarci često misle da moć dolazi iz toga koliko žena žele. Istina? Moć je u broju muškaraca koje žena neće.

Prava snaga nije u osvajanju, već u selekciji.

Poruka za kraj: U svetu gde svi misle da igraju, pobednik je onaj ko zna pravila. A pravila su jasna – žena bira.

Sju 🌼

Znaš šta je čudno? Videla sam ga. Sedeo je par stolova dalje u istom kafiću gde i ja, a ja – ništa. Ni trn, ni leptir, ni ona knedla u grlu. Samo praznina. I jedan osećaj: žao mi ga je.

Ne zato što mi nedostaje, daleko od toga. Žao mi je kako izgleda, kako se ponaša, kako mu život stoji. Možda 10% njega i nije loše. Ali onih drugih 90%… e, to je manipulativno, narcisoidno, lenjo, razmaženo, neambiciozno. Dve godine sam pokušavala da živim na tih 10%, a vučem ostalih 90% kao teg.

I onda sam u martu rekla sebi: „Ne, ne, ne, hvala ti. Ne trebaš mi. I ne trebaju mi tih 10%.“ Jer ja ne radim na gubitku.

Morala sam da prođem kroz sve – da raskinem mnogo puta, da se iznerviram 100 puta, da naučim lekciju. I naučila sam: 10% nije dovoljno. Ja sam žena koja zna da računa. I dobro sam izračunala – zaslužujem mnogo više od tih 10%.

Trebam samo sebi opet. Sve ostalo je bonus.

Znam matematiku. To mi je struka. Samo sam je malo potisnula zbog luzera.

No more.

Sju 🦋

Davno, tog 13. juna 2013. godine, u naš dom je, pored Dore, ušla jedna mala, bela loptica koju niko nije želeo. Nismo ni mi u prvi mah. Sedeli smo i razmišljali satima, jer smo već imali kupljene karte za Švedsku. „Šta ćemo s njom? Gde će ona?“ – pitali smo se. A onda se desilo ono što se uvek desi kad život odluči umesto nas: zavoleli smo je na prvi pogled.

Tako vam to ide. Ponekad se kockice slože, a vi ni ne slutite. Ponekad vam se dogode stvari koje niste planirali i baš te stvari vas promene zauvek. Tako je ona, neplanirano, postala deo nas.

Ostavili smo je kod drugarice moje ćerke dok smo putovali, i od tog dana, priča između nje i Dore počela je da se piše. Ljubav. Igra. Dora je tada imala dve godine i bila je presmešna – bežala je od Lune, a Luna je trčala za njom, uporno, tvrdoglavo, kao da zna da će zauvek biti uz nju.

Danas, kad je gledam, ima 12 i po godina. Oči su joj već plave, njuškica siva, po telu starosne fleke. Različitih oblika, kao pečati vremena koje je provela s nama. Gledam je kako me čeka s istom onom ljubavlju s kojom me čekala i prvog dana. Gledam i znam koliko ona mene voli. Znam i koliko ja nju volim.

Namerno nikada nisam popunila onaj ugao sobe koji je iskopala kad joj je bilo dosadno, dok su majstori radili PVC prozore i stavljali gips. Nisam ga dotakla, niti ću ikada. Taj ugao je njen potpis, njena priča. Samo sam se nasmejala tada i rekla: „Ovo je uspomena koju ću čuvati dok sam živa.“

Tebi, moja Luna…

Hvala ti za sve. Hvala što si nas zavolela ovakve kakvi jesmo. Hvala što smo tebe zavoleli baš onakvu kakva si. Što si mnogo rano pokazala tu svoju majčinsku ljubav, iako si sama bila dete.

Tebi, moja Luna…

Hvala što si nas naučila da prihvatimo različitost. Da nije svaki pas isti. Da nisi ista kao Dora. Da sa tobom mora drugačije, polako, strpljivo. I da to nije mana, već dar.

Plašila si se svega kada si došla kod nas. Ljudi, pasa, zvukova. Plašila si se da jedeš. Plakala si kad jedeš, plakala kad piškiš, plakala kad neko prođe. Samo si uz Doricu bila srećna. A sada sam ti ja ceo svet. I ti si moj. To znaš.

Znaš ti i da se izgubiš ponekad. Da nestaneš. Da ti misli odu negde daleko, gde ih niko ne može dohvatiti. Vidim to u tvojim očima – pogled se zamuti, ostane prazan. Ipak, kroz sve to, jedna misao uvek ostaje: da me voliš.

I hvala ti, Luna, za to.

Hvala što si volela mene, Tamaru, i sve one koji su te voleli kako treba. Hvala što postojiš, takva kakva jesi. Nesavršena. Savršena za mene.

Volim te.

Tvoja Sju

Kažu da postoje dve kutije koje nosimo kroz život.

Na jednoj piše: „I ovo će proći.“

Na drugoj piše isto: „I ovo će proći.“

Prvu otvaraš kada ti je teško.

Kada ti se svet sruši, a ti stojiš na ruševinama svojih očekivanja.

Kad si prazna, razočarana, izdana.

Kad se pitaš kako si došla dovde i zašto si verovala toliko.

Pročitaš poruku i dišeš.

Jer znaš ni ova tuga nije večna. Proći će.

Ali postoji i druga kutija.

Otvoriš je kada ti je lepo.

Kad ti srce lupa od sreće, kad misliš: „Ovako zauvek.“

Kad su ti dani mekani kao proleće i mirišu na snove.

Pročitaš isto: „I ovo će proći.“

Jer ništa ne traje zauvek.

Ni tuga, ni sreća. Sve ima svoj rok, svoj smisao i svoj kraj.

I zato ove dve kutije nisu kazna, već podsetnik:

Da ne tugujemo predugo ali i da ne zaboravimo da živimo dok traje lepo.

Da ne dajemo dušu onome ko ne zna šta da radi s njom.

Da ne gradimo kuće na pesku iluzija.

Ja sam, recimo, dala sve.

I snagu, i vreme, i srce. Pomagala, podizala, gradila.

Spasila, trčala, obezbeđivala.

I ostala praznih ruku. Ne zato što sam bila glupa nego zato što sam bila čovek.

Ali evo, danas otvaram prvu kutiju i šapućem sebi:

„I ovo će proći.“

Jer hoće. Uvek prođe.

A kada mi opet bude lepo a hoće, jer život je takav otvoriću drugu kutiju i podsetiti se:

„Uživaj. Jer i ovo će proći.“

I to je možda jedina istina koju vredi nositi:

Sve se menja. I to je čar života.

Zato – živimo.

Sju 💚

Nemoj verovati rečenici “ja ne znam da procenim muškarce”. Znaš ti sve. Samo si nekad spremna da veruješ u ono dobro. A što se desi kad si dobra? S’ vremena na vreme dođe neko ko to pomeša s naivnošću. Ali nisi ti naivna. Samo si velika. A veliki ljudi često naiđu na male duše.

Sju 🩷