Author Archives: Suzi

Danas sam pozvala bivšu svekrvu i pričale smo dugo. Prodjoše godine, prošlo vreme kada me nije volela. Godine su učinile svoje. Plakala je kao kiša jer mi nije glas prepoznala. A onda: Suzo sine ti si? Ja sam … Nije teško biti fin 🦋

Znali smo je ukupno dva dana ali ne želim da ostane bezimena i zaboravljena. Ne želim da bude samo jedna u nizu i zato pišem ovo o njoj. Ovo je za sve mile duše koje nisu imale sreću da budu nečije 😦

Ne znam ni gde je rodjena, ni ko je izbacio ali znam da je više nema. Dva dana pre nego što je pala videli smo je u kraju. Prelela pirgava, šarena devojčica.

Nije htela da ručka ali se ljubila sa našim psima.

Njene oči, njen pogled i mirnoća su joj dali nešto posebno.

Pojavi se tako ponekad neki pas zbog koga vam zadrhti srce, kome biste pomogli i više od onog što činite. Pas koji vas mazi pogledom.

Kaže ćerka da je bila na stanici busa i trežila je svog čoveka.

Nije ga našla ali je nakon dva dana pala i pronašla moju Tamaru i mene.

Izlazim sa posla hitno, pravac veterinar. Hladan sto metalni u ordinaciji, infuzija, lekovi… test kaže parvo. Ona leži na mojoj ruci i traži me pogledom. Kaže veterinar: Nije ovo dobro. Rekoh daj joj sve što treba ali sve. Nema odustanjanja.

Pogledom me traži dok prima infuziju i ne odvajamo oči jedna od druge. Gledam ja nju, gleda ona mene. Taj pogled pamtim još od 08.04.2008. god kada smo uspavali prvu pudlu. Znala sam šta se krije iza ali mi ne odustajemo.

Tamara je uzima u ruke i odnosima kod žene koja se javila u grupi za pse da je videla pre tri dana kod svoje zgrade. Htela je da pazi na nju.

Nije izdržala, uginula je to veče tiho, kao i što se pojavila.

Sahranila sam je sutradan, na devetu godišnicu od kako smo uspavali našu Eli, 08.04.2017-te.

Ovo je posvećeno svim kucama i macama, svim dušama od kojih ljudi okreću glavu.

Freja, nismo ti okrenule ledja ali smo stigle kasno 😢

Pre nekih 12 god, vraćajući se iz Svedske, sednem pored prolaza a u redu do mene čovek sam. Ubrzo krene priča i pošto nisam fan aviona bilo mi je drago da će mi tih 2,5 sata proći u priči. Malo engleski, svedski par rečenica i on me zamolio da pričamo na srpskom.

Ispostavilo se da je on potpuno slep i da je krenuo u Srbiju/Beograd da radi u centru za rehabilitaciju na dve godine. Inače je Svedjanin a srpski govori kao maternji.

Pričao mi je o svom životu, o svojoj ženi i sinu od 2 godine koga nikada neće videti ali ga poznaje po mirisu.

Meni krenule suze dok je govorio ali nas je stjuardesa prekinula i ponudila nešto da popijemo. On je poručio viski i pružio mi ruku da uzmem novac i platim. Nastavili smo priču i on mi je rekao: Osetio sam tvoj uzdah ali nemoj da si tužna jer sam ja slep odavno.

Priče su se lagano nizale, ja sam ga slušala i upijala svaku reč. Govorila sam o svom životu, o svemu što mene muči, o svom detetu, mužu tada. Od potpunog neznanca sam upijala neku snagu jer je on slep seo u avion i uputio na rad od 2 godine. Nije pao u očaj jer ne vidi.

A onda je rekao: Sad bih malo zaspao ali se ne plaši jer spavam a oči su mi otvorene. Odspavao je kratko a ja sam razmišljala i razmišljala i divila se hrabrosti neznanca pored mene. Kada se probudio nasmejao se i rekao: Izvini, ja sam Lars…. a ti? Ja sam Suzana drago mi je.

Taj let mi je promenio neke poglede na život. Sasvim neočekivano mi je neko, koga nikada više nisam videla, pomogao mnogo. A i ja njemu. Odbio je da priča na engleskom ili svedskom i učio je i tada… dok je leteo ka novom poslu u nepoznat grad i drzavu 🙏❤️

Moja baba Mirka, beše oniža rastom sa obraščićima koje sam volela da štipnem. Ruke vazda u nekoj vodi, ispucale ali je pravila najbolji hleb sa njima. A dok se pušio, namaže mast i alevu papriku i ajd na užinu.

Tim istim hrapavim rukama mi je mazila kosu i govorila kako zna da joj buči glava od mene. “Dete moje, pričaš da te baba ne mož’ razume.”

Odlazila je u polje na rad sa dedom i majkom a ja sam jedva čekala da majka dodje po ručak.

Onda u onu pletenu krošnju stavimo kotlajče (metalno malo čudo sa poklopcem), hleb, vodu, krastavac iseckan, sirce i pravac njiva. Bila sam srećna što pomažem.

Nikada nisam čula da se žali a naporno je radila.

Izgubila je ćerku od šarlaha koja je imala 6 godina a opet je nisam videla nikada ljutu. Valjda su deda i ona očvrsnuli srce i živeli za tri ćerke.

U obližnjoj maloj crkvi su donirali deo potrebnih stvari a na samom ulazu je stajalo platno izvezeno sa ružama i imenom Evica.

Moje tetke koju nikada nisam upoznala.

Onim istim ispucalim rukama je pravila najbolji sir, pite, pogače iz crepulju (ispod sača), ajvar, spržu.

Moja baba Mirka je imala teško detinjstvo, pre bih rekla pretužno. Njen otac je oterao od brata i nje majku i oženio mladju ženu.

Čuveni deda Pule. Nije tu sreću našao.

Ponekad u sebi prepoznam deo nje. Tu hrabrost i jačinu. Ne pamtim joj bore jer ih nije ni imala. Samo pamtim mile oči, ruke hrapave i maženje po kosi.

Kada je ona umrla deda je plakao kao dete i danima govorio: Ode moj drug, ode moja snaga.

Eh da mi je da mi još jednom iseče hleb i da osetim miris detinjstva i sela. Moja baba Mirka ❤️

Zovite me tako a ova žena koja piše mi je dala ime ali je tajna.

Rodjena sam u podrumu i znam da nas je majka nosila tamo vamo ne bi li nas spasila. Troje njih nije ali smo nas dve sestrice preživele. Majka nije. Sakrivale smo se i tražile mrvice hrane. Nešto i pronalazile ali smo obično zaspale gladne. Kažu da se mačka snadje, da luta, da je radoznala. Jeste tako ali mnogo toga nas je plašilo. Psi koji su prolazili, ljudi kojima smo smetalo. Deca su nas nosila a niko da nas odnese u topli dom. Davali su nam hranu, mrvice ali smo bile zahvalne.

Obližnji podrum nam je bio dom. Tople dečije ruke su nas malo mazile i mi smo prele kao dva traktora. Noć je bila najgora. Mnogo zvukova, vetar i odvratna kiša. Dani su nekako i prolazili ali noć….nikako da ode. I onda novo jutro i nova nada.

Sestra je otišla jedno jutro pre mene. Nije se više vratila. Videla sam je posle. Ležala je na ulici….nije se pomerala.

Ostala sam sama.

Hranila me jedna žena, njena ćerka….jedna baka.

Uspele su i dom da mi naprave. I uživala sam.

Godine su prolazile. Ljudi se odsele, neki dosele i opet se upoznajem sa mirisima novim.

A onda jednog dana u naš kraj stiže čovek koji je stalno vikao na pse, na nas mačke, na druge ljude.

Nije mi se svideo. Nisam ni ja njemu.

Ne znam zašto.

Udario me je jako jednim štapom iznenada. Nisam mu ništa radila. Žena koja me je hranila odvela me kod nekog čike koji me je mazio i stavio na neki metalni sto.

Videla sam kako žena plače i osetila ruke koje me maze. Nešto mi je pričala, plakala…prepoznajem ja to. Stavila mi je glavu na njenu ruku. Pogledala sam je, gledala je i ona mene.

Oprosti – kaže. A šta da ti oprostim kada si me uvek volela. I znam, da me sada drži dok odlazim da ne budem sama.

Opraštam i onom čoveku sve. Proletele su mi slike majke, braće i sestara. Zaspala sam. Voljena.

Neću biti ista posle svega ovoga. Ne želim da mislim negativno. Nisam mislila ni kada su mi sa 29 god rekli da imam karcinom štitne žlezde, pa metastazu, tri operacije, nije metastaza, šetanje po onkološkom, ćerkin prvi razred u to vreme.

Nisam “pala” ni kada su nas bombardovali… bila jaka… tako je trebalo. Nisam plakala ni nakon trostrukok preloma skočnog zgloba, ni nameštanje zgloba nakon 15 dana da izbegnem operaciju. Bila jaka i kada je moj otac doživeo moždani udar i ostao nepokretan.

Preživela i bila jaka kada je muž imao dva infarkta u roku od tri dana. Pregurala razvod, ćerkino opadanje kose. Nisam pala ni kada su mi otkrili karcinom lica. Jeste da me doktorka isekla pošteno ali hvala. Bila podrška majci koja je dobila infarkt 10 meseci nakon smrti oca.

I tu nije kraj…. 17 sati strepela dok se ćerka poradjala…. ali dobih prelepu unuku pa nema cenu ništa. Ukočila sam se pre 6 meseci i opravljala se lagano. I sad korona oko svih nas. Pola duše mi je u Sweden kod ćerke a pola ovde. I neću biti ista nakon svega.

Umorila sam se iskreno a tek se zahuhtava sve. Uvek tražim to nešto dobro da me gura napred. I dok ovo pišem mislim na dve moje princeze. Na ćerku koja je moj ponos i na osmeh najlepši na svetu koji me tako slatko zove “baba” da bih joj sve dala.

Iza mojih 50 godina je bilo dosta toga i dobrog, ma odličnog. Kad pogledam malo bolje moj andjeo čuvar je dobro uradio posao. Samo neka nastavi ❤️

Kada smo mladi ne razmišljamo mnogo o budućnosti. Kad odrastemo shvatimo da su sitnice, na koje ne obraćamo pažnju, veoma uticale na naš život. I ne zaboravite – bez ljubavi smo usamljeni i zato volite. Nije isto kada je čovek u pustinji i kada je pustinja u čoveku. 🦋

Ne želim da skidam zvezde sa neba drugima da bi me udostojili svojim prisustvom. Ako je cena samoća, prihvatam i teram dalje. Takva samoća je uvek bolja od večite potrage da ne budemo sami.