Author Archives: Suzi

Svakog decembra se lagano pripremam za prazničnu euforiju. Nekada sam sa majkom kupovala sitne poklone jer sam to volela. Volim i danas. Sa ocem smo brat i ja išli na Novogodišnji vašar. Nikada nije bilo para za nešto mnogo ali su mi te sitne radosti u srcu. Obavezno par vožnji u zabavnom parku i sladoled od šećerne vune pamtim i danas. Jedne godine smo kupili dve slike. Na jednoj uplakana devojčica a na drugoj uplakani dečak. Gde god da smo se selili to je bilo prvo što sam spakovala.

Sa godinama su i ti odlasci prestali. Porasli smo i vašar sam obilazila sa društvom.

Svako od nas željno očekuje Novu godinu. Verujemo da će nam doneti ostvarenje naših želja, da će ukloniti probleme.

Nekome se i to dogodi a neko se i razočara. Mix života nas tako nosi i kako se kome zalomi u podeli životnih karata.

Trudim se da Novu godinu gledam kao još jedan stepenik. Još jedan u nizu. A mnogo ih je iza mene a verujem da će ih biti dovoljno ispred mene.

Kada sam učila opet da hodam nakon, preloma skočnog zgloba, stepenice su mi bile cilj. Svakim danom da ih predjem što više.

I nije mi svaka stepenica bila ista. Iako su iste širine i visine pojedine su mi bile bolne. Pojedine lagane. Nekih se rado sećam, neke bih zaboravila.

Kao i godine.

Kako ćemo ih doživeti zavisi od nas samih. Zato se radujem svakom novom koraku. Svakom novom stepeniku napred. Ne kažem da su obložene zlatom i srećom ali ću ih ja tako gledati.

Zato volim da ukrasim dom.

Da kupim sitne poklone i ukrasim svaki sa mašnicama. Volim da poklanjam dragim ljudima nešto od srca. Nešto da ih nasmeje i dodirne dušu.

Poslednjih par godina Novu godinu dočekujem u društvu ljubimaca. Sama a opet srećna.

Verujte mi da je tako.

Poželim svim dragim ljudima i sebi isto – mir u duši, osmeh koji greje srce i ljubav. Zdravlje se podrazumeva.

Šta će doneti Nova godina?

Saznaćemo.

“Sve što ti nisam rekla…
Nisam ti rekla da me strah. Tebe. Mene. Nas. Našeg odnosa. Njegove dubine. Moje želje da te razumem bolje.
Nisam ti rekla da nisam uvek jaka i da me to ljuti. I da ne volim sebe krhku. I da se bojim ponekad poraza i da sam se bojala odbijanja i da me mučilo da li ti zaista nešto značim.
Nisam ti rekla da nemam uvek odgovor. I da imaš neku snagu prodirati kroz moje zidove ma koliko da uspešno i brzo gradim nove.
Nisam ti rekla da se osećam nemoćno, dok gledam tvoje poruke i čitam sve što piše između redova. I da sam besna kad izgovoriš jedno, misliš drugo a zapravo osećaš nešto treće.
Nisam ti rekla da ih brišem, jer bi te to povredilo. A brišem ih jer od tebe bežim. Sve vreme, dok zapravo pričam kako si ti taj koji je podigao zidove. Bežim, jer prvi put ne želim pobeći, ne zaista. I to me plaši.
Nisam ti rekla da te čitam. Po tvojim rubovima i u nutrini. Da mi je jasno sve, da sve znam i da te ne osuđujem.
Nisam ti rekla da iako ne odobravam ni način ni razloge zbog kojih si me probao od sebe udaljiti, to ne menja činjenicu da mi je stalo. Možda previše.
Nisam ti rekla da ćeš osetiti moju odsutnost, ne kao kaznu već zato što iskreno ne znam šta bih s tobom? Jer ja ne znam nikoga voleti na pola. Ne znam biti pola osobe i pola prijatelja i pola žene i pola ljubavi i pola oslonca i pola duše. I radije sam negdje daleko no da ti budem išta na pola.”

Nepoznat autor

Kada je srce puno tuge svako od nas se sa tim nosi kako ume. Moj način je tišina.

Prosto zaćutim i pustim vreme da me izleči. Da li mi je uspelo? Jeste.

Ne znači da će svako moći isto ali sam svoje umorno srce spasila mirom. Nečinjenjem mnogo toga što obično kažemo da “se nama to nikada neće desiti”.

Moj bol me je naučio da ne dajem sebe tek tako. Da volim ovu ludaču koju vidim u ogledalu.

Vremenom sam otupela na mnogo toga. Praveći štit napravila sam da teško verujem bilo kome.

Nije to put kojim trebate da krenete. Uvek ali uvek gledajte kako da pomognete sebi. I ako se saplete pa šta? Ustanete i samo napred. Nazad vas ništa ne čeka.

Bol me je napustio kada me naučio da živim sa tim. Da živim onako kako nisam ni mislila da mogu. U neku ruku me je spremio za sve naredne boli, koji će doći, a bilo ih je, verujte mi.

Ne znam ponekad šta je gore. Bol koji nastaje delima ili onaj koji nastaje ravnodušnošću. Oba udaraju u sve pore našeg tela.

Mislila sam da neću moći da vratim osmeh iz tišine ali sam potcenila sebe.

Vratila sam osmeh, vratila i suze ako treba i obećala sebi da me NIKO više neće povrediti.

E vala ne dam ni mrvu duše, ni mrvu emocija, ni mrvu pažnje unapred.

Pogrešila sam jednom i povredila čoveka koji me je istinski voleo. Tada nisam umela da prepoznam. Još je sve bilo sveže i povukla sam potez zbog kojeg se kajem. Ono što sam ja tišinom izlečila uradio je i on.

Bol….

Ponekad je pretežak i vuče na dno ali ako vas ne nauči nečemu uzalud sve.

Nisam ti se nadala i kada pogledam sada – odlično je. Preskakala sa tobom ogradu, skakala i trčala po dvorištu. Išli smo u Budimpeštu nas četvoro (ti si bila peta ali nismo znali) da vidimo kakav je Mek tamo.

Dva meseca niko nije znao šta mi je. Lečili me protiv tebe ali si ti čvrsto odlučila da ti ja budem majka i hvala ti na tome. Bila si nevidljiva i bila si misterija.

Nemirna u stomaku a mirna i svoja kada si ugledala svet. Sa 2,8 kg i 48 cm si rešila da pokoriš svet.

Kod tebe ništa nije bilo jednostavno. Morala si da nam pokažeš da si stigla. Prodrmala si nas dobro ali ne želim danas o tome da pišem.

Nikada sa tobom problem nismo imali. Uvek dobro dete, ma odlično. Iskrena pre svega jer smo tako učile. Istinom ne moraš da pamtiš ništa. Poslušala si me.

Moj dupli strelac.

Nisi znala da govoriš još sve reči ali si mi objasnila da se “Ne saze ta boja” majice sa lambada suknjicom.

Obrazovana si zbog sebe i da danas niko ne može da te drži u šaci. I to smo naučile.

DANAS PUNIŠ 31-u GODINU i žao mi je što nismo zajedno. Tako se desilo. Ludo vreme. Ali smo zajedno u mislima. Zajedno svaki dan preko video poziva.

Hvala ti za to što nikada zbog tebe glavu nisam spustila. Hvala ti za rame koje mi je više puta bilo jedini oslonac, za Nove godine koje nisi morala sa mnom da sačekaš.

Posebno ti hvala za malenu šmizlu koju vaspitavaš kao i ja tebe. Da bude čestit i valjan čovek sutra.

Na tebe nisam dala mrva da padne. Isto mislim i dalje.

I da ne bude ovaj dan preozbiljan idemo uz plazma tortu, salate razne i proju da popijemo koktel koji tako dobro praviš.

Živa bila, nasmejana, srećna, voljena i svoja UVEK.

Ljubi te i voli mama Sju 🎂❤️🌹⭐️✨

Teško početi kada stoji naziv ovakav ali idem polako.

Znala sam, osetila da se menja sve izmedju nas. Od ljudi koji su bili bitni jedno drugom postali smo stranci.

Prećutno pristali na to.

Da je bilo volje borili bismo se za to nešto ali su sve niti veze izmedju bile u fazi pucanja.

Bilo je pitanje dana ko će prvi preseći.

Volim porodicu, volim taj osećaj brige jedni o drugima. Tako sam naučena, to sam videla u svom domu. Otac je voleo moju majku iako je umela da bude teška ponekad. Skoro nadjem sliku gde on gleda u nju sa toliko ljubavi da sam otplakala. Od sreće.

Upravo zbog svega sam krpila i grčevito držala niti svog braka iako sam i žuljeve dobila. Od bola otplakala više puta ali sam uporna bila da to ne pukne. A onda lagano popuštala. Prestala sam da se smejem, prestala sam da volim sebe, prestalo je da mi bude bitno sve. Osim da moje dete ne bude srećno. U njoj sam nalazila razlog da idem dalje.

Sa njim je bio problem sve. I na koju stranu sam krenula, šta sam kupila, gde sam pogledala.

Kada neko reši da vas zgazi radi to temeljito.

Ja nisam učena tako i nisam prepoznala odmah. Kada jesam bilo je kasno da se kockice slože.

I onda sam pustila one niti. Prosto sam se umorila.

A on se zaljubio.

Ako je. To sam mu i rekla.

Postala sam jedna od ostavljenih žena zbog druge žene.

Mislite da je lako to sve podneti? Nije, ali zar iko od nas ima drugi izbor? Padanje nije moj način života. Probleme rešavam kako umem i znam ali idem napred.

Pamtim i dobre stvari jer ne bih bila fer prvenstveno prema sebi da je drugačije. Sa godinama i one blede ali su tu.

Zato kada neko kaže da je u braku a voleo bi budemo nešto više ja osetim gadjenje. Šta više? Da provede par sati i onda vrati u toplo porodično gnezdo sa prstenom na ruci?! Taman posla.

Svako neka raščisti svoje dvorište pre neko što krene dalje. Kod mene se neće provesti.

Ali i za to je potrebna snaga koju većina nema.

Da, ja sam ostavljena i nije me sramota da to napišem.

Da, ja sam žena koja nikada ne bi uzela tudje.

Da, ja sam ona koja može da ti zavrti mozak da želim.

Da, ja sam sama jer tako hoću.

Ostavljena.

Potičem iz radničke porodice, otac je bio vozač tramvaja a majka domaćica a kasnije čistačica. Brat i ja nismo išli na letovanja ili zimovanja. Dva i po meseca smo provodili u selu kod dede i babe. Mogu vam reći da sam uživala. Pamtim daj deo odrastanja kao nešto predivno.

Niti sam patila za morem jer sam znala koliko novaca moji roditelji imaju. Pomagala sam ali i odmagala dedi, ponekad smetala babi i majci ali sam bila srećna. Išla sa braćom i sestrama svuda. Na slave, vašare i na njivu. Brala kruške, šljive, pasulj, papriku i paradajz spremala za pijacu. Pakovala sir sa babom. Pomagala oko krava, svinja, kokošaka, bežala od ludog petla.

Prvi put sam otišla na more sa drugaricom sa 18 godina kod njene rodbine u Omiš. Tamo sam pojela najbolju pizzu na svetu i popila domaće vino božanstveno.

Nikada nisam bila ljuta na roditelje jer sam znala koliko možemo da se pružimo.

Sećam se da me je otac vodio kod krojača da mi šiju pantalone. Sećam se i naftarice i oca koji nosi naftu.

I nije to tema. Baš me briga, nisam bila nesrećna nimalo

Svoje roditelje i sebe sam obradovala odličnim uspehom u školi i na fakultetu posle.

Sve ono što nisu mogli da priušte meni i bratu je bilo potpuno nebitno jer smo imali ljubav. Imali smo roditelje za primer. I znam da su jedva odvojili za školu stranih jezika i nisam ih razočarala. Zato kada napišem da ne idem nigde na odmor, ne želim da shvatite da sam očajna jer nisam. Naučila sam da je mnogo važnije nešto drugo. Mir u domu i ljubav kojom sam bila okružena. To nema cenu. ❤️❤️❤️

Godinama sam izbegavala da dobro pogledam ženu u ogledalu. Nekako mi je bila bezlična, bez neke volje da se bori a bila je fajter.

Toj ženi je rečeno da nije lepa a ona poverovala. Glupa bila, više nije.

Prelazila sam preko svega jer prokleto volim porodicu. Volim da brinem o toplom domu, da dočekam drage ljude….volela sam.

I onda sam sebi nalazila te iste mane gledajući se. Predala sam se i poverovala. Nisam nikada mislila da će se sve srušiti kao kula od karata. Greška. Zbog toga nisam bila spremna na sve što pad tih karata donosi. Imala sam osećaj da se vrtim u krug, da tražim delove sebe. Godinama sam se tražila.

I onda se pojavio ON koji mi je pomogao da uzmem to isto ogledalo i pred njim pogledam.

Obrisao mi je suzu i rekao: Možeš ti to lepa ženo.

Lepa? Ja?

Da, ti. Prelepa ženo jedna. Probudi se i ajmo.

I gle čuda. Sa druge strane me je gledala jedna srećna plavuša. Voljena, mažena, pažena.

I neka te suze sada. Valja to tako. Oprati oči da bolje vide.

Zavolela sam je jako.

Obećala toj ženi da se neće više desiti da iz straha, da ne bude sama ili da ne pukne bruka u selu, zgazi sebe. Nema toga više. Zato sada režem u trenutku i to bez trunke žaljenja. Namorala sam se u životu. Koračam sama i grabim od dana uvek ono najlepše. Pokušava ono loše, ponekad, da me rastuži ali nema toga. Samo se nasmejem, pogledam iza sebe, oko sebe i budem zadovoljna.

Odrasla, naučila, ozdravila i volela. 🌹

Bila jednom jedna Radica. Obožavala sam njene domaće rafaelo kolače i uvek sam „držala slovo“ na slavljima koje je pravila. Njen sin, najbolji prijatelj mog tate mi je oduvek bio kao drugi otac. Onda je jednog dana Radici dijagnostifikovan rak. Tada sam bila previše mala da bih razumela. Čula sam tu reč pre jer je moja mama isto imala rak. Isto tako mi je, dok sam bila mala oduvek bilo čudno kako to imaju rak. Rak valjda živi na moru, na plaži, ne? Ne. Rak se uselio kod Radice u matericu i kako je vreme prolazilo zahtevao je sve više prostora. Počeo je da dovodi sebi slične i što je više njih bilo sve manje je Radice ostajalo sa nama.

Nisu mi dali da je vidim kao ni moju mamu kada se borila sa rakom. Radicu još uvek pamtim po njenoj kosi, njenoj sredjenoj kuhinji j špajzu i njenoj spavaćoj sobi sa belim toaletnim stočićem. Sa ljubičasto plavim zavesama.

Sećam se i prozora u obliku polumeseca u toj sobi na koje je uvek lepo padalo svetlo kroz lepe bele providne zavese. Pamtim je po tome da mi je uvek davala da budem tu kad spremaju kolače za slavu. Pamtim je što mi je uvek davala da kradem lešnike dok je spremala. Sve su to sad samo sećanja. Žive negde duboko i tek ponekada ih se setim. I poželim da sam samo na sekund opet tamo. U toj kuhinji sa sredjenim špajzem sa gomilom polica i raznih tegli i začina. Da sam opet tamo za tim stolom koji je išao iz trpezarije ka dnevnoj i bio pun gostiju. A mala Tam drži slovo i uvek nešto ima da ispriča.

Ta ista mala Tam koja je našla mamino oproštajno pismo napisano na papiriću sa Simbom koje smo zajedno kupile jer sam obožavala taj crtani. Pismo sakriveno medju stvarima u gornjoj polici iznad kreveta. Da, napisala ga je jer je imala tri operacije štitne žlezde da bi joj spasili život u 29-toj godini. Medjutim, niko nije znao kakav će ishod biti. Ali, uspeli su. Zato ja danas imam mamu i dalje.

Ali znam da je mnogi nemaju zbog tog raka koji nije ostao na moru gde je trebao.

Oktobar je obojen roze bojom da bi se podigla svest o raku dojke. Molim vas žene, idite na kontrole, ne samo mamografije, proverite sve. Ja redovno proveravam hormone štitne zbog raka u porodici.

Radica nažalost nije stigla da upozna svoju unuku, jednu slatku malu kovrdžavu Vasiliju koja je zaljubljena u Duleta i koja je sada počela da igra balet. Sećate se da sam spomenula da se Radice sećam, izmedju ostalog i po kosi. Da, po kovrdžama.

Setite se danas svoje mame, bake, sestre, tetke, ćerke, komšinice, drugarice, radnice iz radnje i dajte im ljubav.

Nikada ne znate ko se sa čime bori. Neka svaki mesec bude roze, obojen ljubavlju. Na svetu ionako ima previše mržnje.

Promenite bar jedan deo, onaj koji možete, vaš. 💗🧸🌸🎀💗

http://www.tamtamthemom.com

Umori se čovek od mnogo toga. Od ljudi, od sebe. Od neispričanih priča, od ispričanih priča.

Umorila sam se od borbe da dočekam dan, to novo jutro koje će mi pružiti nadu.

A za čim?

Mnogo godina je iza mene.

Uz sve što je bilo dobro, uz sve osmehe i radost bilo je i tuge.

A kakav bi bio život da je drugačije? Nikakav.

Godinama sam mislila da je mogao život da me za neke situacije obidje. Bila i ljuta na njega. Nepravedno.

Tok života me vodio gde je negde zapisano.

Dok sam to shvatila suze sam prolila.

Umorila sam se od obećanja koje nisu ispunili neki dragi ljudi. Od mojih očekivanja sam umorna.

Onda udjem u svoj dom i zaćutim. Pustim muziku da me ljulja, zatvorim oči i odlutam. Mnoga mesta sam tako obišla. Maštom.

U tome sam nenadmašna.

Ova devojčica u meni se grčevito bori da mi izmami osmeh svako jutro. Moja mačka se igra sa njom i ljubi je da što pre ustane.

Dobro jutro svete, idemo i danas u novi dan. Gazimo svaki minut.

Mada bih ponekad da zaustavim sat. Da sačuvam momenat. Onda slikam i tako mnogo toga čuvam od zaborava.

Realno ništa ja od ovoga nisam ovako zamišljala. Ništa.

Ponekad se umorim od svojih misli.

Kažem sebi da zaslužujem nekog pored sebe ali ne bilo koga. Nekog sa kim mogu da ćutim a da se razumemo, nekog ko će mi staviti ruku preko stomaka i reći “Spavaj sada mala”. Nekog ko će umutiti nes i doneti u krevet. Zaslužujem znam.

Odmahnem rukom i idem dalje.

A koliko sam samo borbi dobila? Previše.

Tako da ne očekujem ništa. Puštam da me vodi svaki sekund, svaki minut….svaki sat.

Moj Andjeo čuvar sedi na ramenu i svaki put mi lupi čvrgu kada kažem da ne mogu. Zato volim igru, muziku, ples na kiši, Sunce i koktel na Adi kao da je more.

I sve mogu znam.

Čak i više od onog što znam.

Iznenadim i sebe ponekad.

Umorna? I to je ok 🙂

I jutros su ulični psi gledali u ljude tražeći mrvicu hrane i topli dom.

Nekome se sreća osmehnula ali je većina ostala na istom mestu godinama.

Poneka ruka ih pomazi, neko nahrani, neko izgrdi… to je sudbina psa kome je dom ulica. Ako se desi da ostanu u nekom kraju kao verni čuvari, naviknu se ljudi na njih… naviknu se psi koji imaju vlasnike na njih.

Dok godine prolaze, godišnja doba… oni su i dalje tu.

A onda jednog dana ne vidimo više Žutog, Reksa, Gare, Žujke… negde su zaspali i našli najzad svoj dom.

Lutalice su psi neodgovornih vlasnika.

Kažu da svi psi idu u raj i znam da je tako. I tamo ih čeka moja Eli, vaši psi koji nisu sa vama više i trčkaraju svi slobodno. ❤️❤️❤️