Kada ti dosadi isto drvo, isti cvet, bandera, auto parkiran, znak pored puta, komšija iz stana levo…..potraži me.
Potraži me i kada ti bude potrebno da te neko zagrli i razume bez ijedne reči. Kada ti bude potreban mir uz nemir. Kada shvatiš da sutra ostaju zidovi koji ne vole. Zidovi koji ne grle, koji te ne gledaju kao da sutra ne postoji.
Potraži me i kada ti sede vlasi budu davale izgled koji volim. Kada ti proseda brada i zelene oči budu sve što mi treba.
Potraži me.
Onda kada shvatiš da smo zajedno tim a posebno dva bića koja se traže. Kada ti zalupa srce nakon dugog niza godina pa te iznenadi, a ti zbunjeno gledaš u telefon i tražiš broj. Pozovi me.
Da pogledaš zelene oči koje u kojima ćeš naći sve odgovore. Znam da te plaši osećaj jer si slomljen bio kao i ja. Znam da ne veruješ kao i ja ali potraži me.
I kada ti se čini da ne treba pozovi me.
Potraži me u svakom delu srca. U otkucaju, u svakom udahu.
Tu sam.
Ne brini, neću te povrediti. Ne radim to.
Potraži me kada ti dosadi sve. Kada shvatiš da sam ti potrebna. Za dan, za noć… za sve.
Onda kada se uplašiš onog što vidim u pogledu dok me gledaš ne beži. Ja sam ona koja ostaje.
Možda bih ti rekla da te čuvam za kraj ali neka. Pustiću da vreme, dodiri, poljupci i želja govorim umesto reči.
Potraži me i kada ti je potrebno da svojom rukom držiš moje ruke.
Kada mi brišeš suze zbog dana koji su me lomilli znam da ti je teško.
Potraži me da mi kažeš sve ono što godinama stoji izmedju nas prećutno.
A ja ću te gledati kao devojčurak od nekih osamnaest leta. Neka me tako. Te godine volim.
Ma volim i ove sada, znaš i to.
Potraži me da mi pokažeš sve ono što mi treba da vidim u tebi. Ono što me čini srećnom, velikom i voljenom.
Potraži me kada shvatiš da imam dušu koja ne beži. Dušu koja se bori do poslednjeg atoma snage. Dušu koja ti treba.
***Uradi kako želiš i ne misli previše šta će ljudi reći. Pusti ponekad srce da ide ispred razuma. Ne čekaj da ti sede vlasi pokažu da je kasno a mogla si da imaš sve. Igraj na kiši, raduj se poljupcu kao da si dete. Živi danas. ❤️
***I kada te budu pitali šta sam ti ja prećuti me. Ne govori nikome ništa, pusti neka misle da smo upravo ono što oni žele da budemo. Ne pravdaj se. Umeš ti to veoma dobro. 🌹
***Ne moraš ništa da kažeš samo me čvrsto zagrli i pusti me da ti čujem srce… dovoljno je 🤗
***Ne možeš da promeniš ono što se desilo. Ne razmišljaj o tome. Pusti i ne muči sebe. Nadji omiljenu pesmu i zaigraj. Živi ❤️
***Svaka moja greška mi je pomogla da budem ovo što sam danas. 🌹
Već neko vreme sama sebi postavljam ovo pitanje. Oduvek sam bila osoba koja je radije ostajala uz knjigu ili uz film, i to ne mora da bude dobar kako se uvek piše – bukvalno bilo koji i bilo koji koji mi u tom momentu prija. Druženje, pa čak i sa pravim ljudima mi je nekada znalo biti naporno ali sam se uvek trudila da izađem, da idem, da vidim, da doživim. Kada sam bila mlađa, oporavak posle izlaska do jutra je trajao danima, ali sam nastavljala. Sada stvari nisu ni blizu. Sada mi trebaju skoro pa nedelje da se oporavim.
Otkako sam se porodila nije se samo moje telo promenilo, to je čak ono što se i najmanje promenilo. Promenio se način na koji razmišljam, način na koji određujem prioritete i način na koji sagledavam stvari. Da bih izašla moram da pitam sve i svakoga – moram svaku situaciju da predvidim i moram da zamolim druge za neke stvari kako bih ja mogla da izađem. Sam taj osećaj je onako, bezveze, hajde da budemo realni. Imam 30 godina i i dalje moram da pitam za dozvolu za izlazak. Nije kao da će mi iko braniti ali aman, pa nisam pitala ni kada sam imala 20 godina. Kroz neko vreme sam shvatila da to zna da mi stvori pritisak u glavi, taj osećaj da sam skoro pa nesposobna odnosno nemam kontrolu nad svojim životom. Da bih otišla sama do salona, moram da se organizujem, da bih išta uradila za sebe ja moram da se organizujem. Sve to mi je uz dodatne svakodnevne stvari stvaralo dodatan pritisak, osećaj da se moj glas ne čuje ma koliko god ja “vrištala”. U mojoj glavi je to bilo tako, nisam dobra mama ako sve ovo uradim, skroz sam loša, jer ne radim ništa kao mame na internetu i iz priče. Sve ide savršeno, nema mastitisa, odnos između partnera savršen i lagano se odradi 50 jumping jacks-a bez da se pišne.
Uvek mi je bilo smešno pitanje tj.zadatak da opišem sebe – svi se uvek menjamo, rastemo, razvijamo se, menjaju nam se interesovanja, ono što nam se dopada i ne dopada. Upoznajemo ljude koji nas menjaju, doživljavamo situacije koje nas oblikuju. Stvari koje oblikuju nasu svest. Neko vreme sam i mislila da tačno znam šta sam i ko sam.
A onda sam zatrudnela. Iskreno, uživala sam u trudnoći, jeste da je bilo povraćanja, oticanja, osipa ali sam uživala dobar deo. Kada sam saznala da sam trudna dala sam otkaz iz firme u kojoj sam radila jer su ispali skroz nekorektni prema meni. U tom momentu mi se ukazala prilika da otputujem i evo, tu sam gde sam. Došli smo u Švedsku gde sam vodila trudnoću. Babice su bile skroz fine, uvek. Ali u svoj toj finoći one dosta puta nisu radile svoj posao niti su primećivale da im ja išta govorim misleći da ne znam jezik. Mnogo puta su gledale što pre da me se reše i da mi se samo smeškaju dok sam im ja govorila da mi pregledaju hormone štitne žlezde npr. jer je moja mama imala rak toga. NIJEDNOM mi nisu proverile ništa, iako su na moja pitanja stalno klimale glavom.
No, dobro, taj deo priče ću ostaviti za neki drugi blog post. Danas vam pričam o sebi. Kao što sam napisala, oduvek sam birala knjigu, film ili seriju nego izlazak. Toliko sam knjiga pročitala, filmova odgledala, ne zna im se broj. Kada god bih se osećala loše Hari Poter maraton je uvek bila dobra stvar ili na primer, bilo koja ekranizacija kniga Džejn Ostin. Da, kapiram da je skroz kliše ali svi imamo ta guilty pleasures. I to je ok. Posle porođaja mi nije bilo ni do čega, kakva knjiga, kakav film, kakva serija, daj da izguglam da vidim šta kažu mame druge jel ovo ok, koliko da sisa dete na jednoj sisi, koliko da spava…Upadala sam u sve veći začarani krug iz kojeg sam se jedva izvukla. Činilo mi se da sve radi protiv mene, da sve ide suportno od onoga što ja želim i za šta se trudim.
Dok mi je beba bila mala uglavnom sam bila sama sa njom po ceo dan, kada bi moj dečko došao sa posla on bi uglavnom bio umoran pa je i tu priča nekako prestajala. Bilo je dana kada reč ne bih progovorila reč ni sa kim. Ili bih namerno izašla ispred zgrade da sačekam komšinicu sa prizemlja koja priča srpski da eto bar sa nekom ženom popričam i da čujem svoj jezik.Gledala bih druge mame, nekako im je sve išlo za rukom a ja sam bila uvek ona smotana sa milion torbi punih bespotrebnih stvari u što široj garderobi da me slučajno neko ne vidi kako sam „debela“. Da ne vidi kako ja uopšte ne izgledam kao one mame sa instagrama što nogama zatvaraju gepek kola dok drže dete u ruci. Sećate se tih mama? Ima ih i dalje. E pa ja nisam jedna od njih.
A ja, uf. Celo telo boli mesecima posle… dugo vremena sam imala manje od minut najave da moram u wc ma gde god se našla pa sam bila i ograničena sa svim aktivnostima. To mi nije teško palo, kod kuće ispod jograna mi je uvek bilo najbolje. Mogu danima da ne izlazim iz kuće.
Tada sam upoznavala novi svet nesigurnosti, svaki korak koji napravim je potencijalno i korak unazad. Ako ne i dva. A uz sve to se suočavam sama. Sa svim mislima koje su me obuzimale a a nisam znala da to ne treba tako, jer retko ko o ovim stvarima priča.
Nije ni da sam ja neka pričalica, da vam kažem. Zato mi se i desila alopecija kada sam imala 13 godina. Alopecija areata je stanje organizma kada se bori sa stresom tako što opada kosa, Sve je počelo godinu dana ranije kada mi je tata otišao nenadano i neplanirano od kuće da bi radio u inostranstvu i time sačuvao svoju a i naše glave. Veče pred polazak u školu, tuširam se i odjednom kreće da me boli leva ruka. Dišem kratko zbog bolova u grudima. Mama, koja je oduvek vozila, a u to vreme smo imali sivog juga kojeg smo zvale Siva Mamba. ZNAM. Nama je to bila odlična. Odlazimo na Institut za majku i dete, tj.pokušavamo. Pljušti kiša, nama brisači na sred Ibarske padaju i mi ih jadne lovimo da bismo mogle da nastavimo. AH GOOD TIMES. Posle nekoliko pregleda u narednom periodu dolaze do zaključka da mi nerv udara u srčanu maramicu i kao to je ok, prestaće kad porastem još. Zaista, vremenom su se moji „mini infarkti“ proredili.
No, posle tatinog odlaska, mama je slomila nogu pa je ležala 6 meseci i bila skroz odsutna radi svog psihičkog i fizičkog oporavka. Tada sam bila sam prepuštena bukvalno sama sebi. Fokusirala sam se na knjige i školu jer šta će Tamara drugo da uradi.
Posle izvesnog vremena, možda je prošla i godina, kada je kosa počela da mi opada. Lečenje je bilo agresivno, od raznih masti koje smo mama i ja mazale štapićem za uši na pečate svako veče i svako veče prale kosu pa sve do hormonske injekcije na VMA-a u Beogradu od koje su mi porasle dlake svuda osim na kosi. Sve te dlake su vremenom nestale ali za devojčicu od 14 godina to je bila velika stvar. Tada mi se to desilo i od tada sam bila uglavnom bez pečata.
Kroz tipa 5-6 godina sam skroz i zaboravila na nju.
Dok se alopecija nije vratila 2019-te godine u avgustu. Mislim da je to meni samo bio znak da se moje telo i moj um nesvesno bori sa velikom količinom stresa i nekako sam tu sama sebi počela da obećavam da moram sebe više da čuvam. Jer ja samo jednu sebe imam a i moja ćerka ima samo jednu mamu.Znala sam danima da plačem i dalje, samo je gledajući kako je divna i kako uči sve o svetu a ja se osećala da ništa ne radim dobro.
Gledala sam to svoje platno i želela sam samo najbolje da ispišem na samom početku da bi ona znala kako će pisati dalje svoju životnu priču. Želela sam da joj dam svet.
Do tada sam sporadično išla na razgovore putem aplikacija jer otići igde sa malim detetom je samo po sebi naporno, plus uz sav mentalni napor da ne navučem jorgan na sebe taj daj i budem sad buritto je bilo veoma često neizvodljivo.
Sada kada pogledam unazad, mislim da je baš to bio prelomni trenutak da rešim da konačno pomognem sebi i da sebe izvedem na svetlo i pobegnem dalje od tog jorgana.
Uglavnom, to sam ja, na sve strane idem, na sve strane vučem, znam masu nepotrebnih informacija koje sam pročitala u svim onim silnim knjigama u životu i uvek imam poneki FUN FACT momenat u toku dana. Imam loše ali i dobre dane. Počela sam opet da slušam muziku i mirišem omekšivač za veš koji me vraća u detinjstvo. U ovom pisanju i na ovom putu pronalazim sebe. Hvala vam što čitate.
Ponekad ležim u polutami svoje sobe i razmišljam zašto mi san ne dolazi na oči. Od malih nogu se nečeg plašim. Prvo je bilo odvajanje od roditelja i odlazak u školu ili da me čuva tetka Ruža.
Znala sam da će se vratiti ali ta neizvesnost dok ih ne ugledam je bila neopisiva.
Plašile su me bube uvek a posebno pauk. Zbog njega sam i sudar napravila. Duga priča.
Mnogo godina je iza mene i plašim se da me neko ne slomi opet. To ume da me prodrma celu.
Jednom sam bila polomljena i dugo sam se sastavljala.
Mislim, ma sigurna sam da ova duša ne bi podnela da je neko zgazi kao tada.
Ne mogu.
Previše sam se umorila dok sam svaki deo sebe pronašla. Čini mi se da bi lako neko mogao da me povredi. Iako su svi delovi tu uvek je prisutan strah da sam negde propustila da sastavim sve.
Zato sam oprezna.
Zato se veoma teško otvaram a emocija imam brdo. Sigurna sam da mogu da volim za dve žene.
I tako, moje misli me vode svuda. Putujem kroz život i misli kako koji dan.
Imam osećaj kao da otvaram razne fioke. U njima sam sačuvala sva svoja nadanja, očekuvanja, želje, strahove. I kao da sam sve njih spakovala kako treba. Za svako moje pitanje postoji i odgovor. Sa godinama sam naučila da mi je lakše da sebe krivim za greške. Da sebe pohvalim za nešto dobro.
Bilo je dana kada sam u te fioke spakovala svu tugu koju jedna duša može da podnese. I onda me je bolelo celo telo.
Kada me neko pita kako preguram dan samo slegnem ramenima. Ne preživim. Jedan deo mene ode sa svakom tom tugom ili strahom koji osetim. Onda otvorim fioku gde tražim odgovor i uvek nekako nadjem papir na kome piše ono čuveno “biće bolje”. I bude. Ali ostane ožiljak da me seti na sve.
Tada se našminkam, obučem, povedem pse i odemo daleko. One me ne pitaju ništa i ćute. Ćutim i ja. Šetamo i šetamo i šetamo dok svaki atom snage ne oslobodim od svega.
„Put od hiljadu kilometara, započinje jednim korakom“ – misao koju volim. Izazove mi osmeh nakon svega.
Plašim se sebe.
Plašim se tebe.
Plašim se da ne budemo dve budale koje odustanu.
To moraš razumeti.
U meni još čuči ona mala crnokosa devočica koja je željna ljubavi i da bude negde u nekom zagrljaju bezbrižna.
Hvala ti Meseče što si bio uz mene kada sam vodila bitku sa svojim mislima. Uvek si znao da obasjaš moju sobu jače nego obično. Trebalo mi je.
Ne postoji ništa jače od žene koja se sastavila nakon svih lomova i krenula dalje.
Nema plakanja, nema kukanja pred ljudima. U 4 zida je sve dopušteno a za ulicu ramena pravo, šminka i korak kao da ste sigurni u sebi iako niste.
U tome je moć.
Ne dozvolite nikada da vas neko žali jer to uglavnom laž. Svoje priče čuvajte za drage ljude a i njima ne govorite sve. Pustite da vaša sreća bude vaša. Pustite i da tuga bude vaša.
Mogu da saslušam a savet dajem ako sam pitana. Probajte.
Sa godinama sam naučila da ne pričam o mojoj sreći svima. Mogu da kažem uopšteno ali uglavnom ćutim.
Ponekad bih rekla sve a onda se uvek setim reči moje majke: Ćero, jedini pravi prijatelj sam ti ja. Niti ću biti ljubomorna, niti ću te ogovarati, niti će bilo ko znati.”
Tako radim i danas.
Bolje je u životu napraviti i poneku grešku nego misliti da je sve što uradimo idealno. Nije.
Iz svih tih grešaka naučimo gde da se ne sapletemo opet.
Bez obzira koliko smo dobro uvek će se naći neko ko će za nas reći da smo loši. I to je ok.
Da bi nas neko upoznao moramo da ga/je pustimo u naš život. Lagano.
Neke ljude namerno ne puštamo jer nam svojim postupcima pokazuju da nisu vredni ni sekund naše pažnje.
A neke ljude pustimo i upoznajemo polako.
Neke ljude čekamo da nam dodju kao dar od Boga.
Svako od njih dobije od nas ono što izazove.
Uvek verujem onome što neko izazove u meni. Nikako rečima. Reči su reči a dela su dela.
Potrudite se da uvek imate svoje srećno mesto. Za mene je to dom.
Volim moju kutijicu, moje ljubimce, moju fotelju u kojoj sedim i pišem obično. Volim taj mir doma mog. Ja sam ga takvim napravila.
Bilo je dana kada mi nije bilo ni do čega. Onda se kao ranjena zver ušuškam, pustim muziku, ponekad i suzu.
Ne dam da bilo ko uništi moj mini svet. Moj čardak ni na nebi a ni na zemlji.
Ovde sam bila i gladna. Nije sramota.
Svega je ovde bilo ali znate šta? Bilo je.
Ova žena je naučila da se iz pepela najbolje raste.
I pustila da me neko zavoli baš ovakvu. Temperamentu, emotivnu, iskrenu, impulsivnu, vernu. Mix svega u jednom telu. Ko ume da prepozna.
Da li me je strah? Naravno.
Strah da se neke stvari ne rasprše kao balon od sapunice. Umela sam kao klinka da pazim na njega kada mi padne na dlan.
Zato čuvam mnogo toga za sebe.
Pokažem svu emociju duše svoje jer sam od iste satkana samo nekome. Dovoljno.
Sve nekako možemo da nadoknadimo sem vremena. A toliko je potrošeno na lažne veze, brakove, prijateljstva, bitke bez smisla i želje koje su nas samo gurale nazad. Tada to nismo znali.
Život je, kako god da gledamo, skup lepih i neobjašnjivih stvari, skup snova za hrabre i skup pravila za kukavice.
Kako god da okrenemo svako od nas je priča za sebe i poseban na svoj način. Niko nije savršen i svako se kroz život bori kako najbolje ume.
Dok smo mladi grabimo od svakog dana što više možemo. Jurimo, istražujemo, učimo, shvatamo, patimo, smejemo se.
Ponekad mislimo da je nepravda sve što nam se dešava ali vremenom shvatimo da iz svega dobijamo iskustvo.
Naučite decu da uživaju, ne kočite ih ali ih usmeravajte. Neka im vaš zagrljaj bude sigurna luka iz koje će odleteti kao ptići.
A onda posmatrajte taj let sa punim srcem jer je deo vas. Deo vaše duše kome sta dali krila da nastavi vašim putem i da budu i bolja od nas.
Ponosna sam na let svog deteta. Ponela je iz doma sve. Vaspitanje, ljubav, znanje i naučila je ona mene mnogo toga. Dozvolila sam joj da svoja krila gaji od prvog udaha. Da zna kod koga uvek može glavu da spusti ali i da ima slobodu da misli istom.
Naučila je i zbog nje sam ponosna, ma preponosna.
Vreme je potrebno i da opet zavolite nekog. Da zavolim nekog.
Koliko dugo smo bili stegnuti, nepoverljivi? Mnogo. Ništa se preko noći nije desilo. Zato polako.
A brzo bih.
Zato uživajte u trenucima.
Trenutak je dovoljan. Trenutak se pamti. Dani dodju i prodju ali ako nisu ispunjeni trenucima koji nam prožimaju telo, sve je uzalud.
Maštati mogu i ovaj devojčurak u meni me gura napred. Ne da mi da stanem, da se predam. A i zašto bih….. Vreme ispred mene želim da iskoristim kako najbolje umem. 🌹
Zašto spašavam pse ili mačke? Zato što moja duša to želi i da im kažem izvini za sve neljude oko njih.
Februar 2012-te. Hladno neverovatno, mislim da je temperatura išla do -15. Nekako odlazim na posao, vraćam se i žurim.
Upravo tog jednog hladnog dana zove moja Tam i plače. Mama, našla sam psa sa usečenom ogrlicom ali ne mogu da joj pridjem. Smrdi i na daljinu.
Ok, krećem a ti budi blizu nje.
Glad je naterala da pridje i pokušavamo da je nateramo da krene do kola. Taj prizor ću pamtiti dok sam živa. Vrat krvav skoro, inficiran, smrdi na daljinu.
Ne možemo da je ubacimo u auto.
Velika je. Ćerka zove druga da nam pomogne.
Ostalo je istorija.
Pregledana, rana sredjena.
Ostaje preko noći kod veterinara.
Nalazimo pansion i sutradan je odvozimo. Čovek divan.
Stavio je na posebno mesto i mazao vrat svaki dan.
Oglasile smo je i odlazile da je vidimo redovno.
Svako naše udomljavanje je bilo neverovatno. Tako je bilo i sa njom.
Dobila je ime Lepotica. To je i bila. Mix labradora i malinoa.
Na dan kada smo našu prvu pudlu Eli uspavali 08.04. ljudima iznenada umire pas. Zlatni retriver Tara.
Tog istog dana zvoni telefon mojoj Tam i vidim suze.
Sluša razgovor i meni traži ruku da je držim.
Čujem deo priče i čekam kraj.
Mama, ljudi žele da udome Lepoticu. Uginuo im je pas i zaljubili su se u njenu sliku.
Nakon par dana smo u pansionu. Ljubav na prvi pogled.
Možemo da joj dodamo ime uz ovo Lepotica? Naravno.
Za nas će biti Lepotica Nera.
Ulazi u auto kod njih a mi ih pratimo.
Kuća, dvorište, raj.
Da smo birale ne bismo izabrale bolji raj.
I mačka Gata je tu bez jednog oka.
Slobodna kao i uvek šetala je po dvorištu i imala druga u kući pored.
Bože koliko su je ljudi zavoleli.
Lepotica Nera ili Neca.
Divan ali uplašen pas.
Ko zna odakle se ona pojavila. Ko zna njenu priču.
Ko zna njenu muku.
Samo ona.
Dani i meseci su prolazili.
Putovala je sa svojim ljudima svuda.
Imala je i maramu oko vrata.
Imala je i svoju kućicu.
Imala i svoj krevet u kući.
Imala je sve.
Jednog dana je neko ukrao.
Za manje od 15 minuta je otvorena kapija i dok se žena okrenula nije je bilo.
Pobegla nije.
Od čega bi?
Živela je kao princeza. Voljena do koske.
Taj bol i suze svih nas ne mogu da opišem.
Tražena mesecima, oglašavana ali ništa.
I danas pamtimo njeno spašavanja. Njeno udomljavanja.
Želimo da verujemo da je negde srećna. Da je voljena kao što je mi volimo.
Odnela je deo duše nas četvoro.
Na slikama je ona i mislim da možete da shvatite tu ljubav.
Neco, Lepotice Nero…. I dalje te vidimo u svakom psu.
On mirna voda, ona voli da uzburka tu mirnu vodu. On ne priča mnogo, ona priča za oboje. On voli a pokazuje drugačije od nje. On se ne smeje često ali voli nju da nasmeje. A ona uživa kada mu vidi iskren osmeh. Ne mora ništa da kaže, ona ga razume. On oseća kako ona diše. Ljubav.
Ne znam ni kako da počnem ovu priču o njemu. Ime smo mu dali Deda jer mu je najbolje pristajalo. Videle smo ga slučajno ćerka i ja. Izašle smo sa našim psima a njega je čovek (hmm…) izveo iz podruma. Sedi brkovi, koračao je zbunjeno.
Prišla sam i pitala ko je to.
Čovek reče – očev.
A gde ti je otac?
U domu za stare a ovo je njegog pas. Držim ga od juče u podrumu jer ne mogu da ga odvedem u stan. Zvali smo azil.
Niz obraze mi već idu suze, moja Tam stoji pored i trese se.
Ne! Ne! Ne!
Daj da ga uslikamo na svetlu i ide na udomljavanje. Ne zovi azil nikako nijedan.
Kreće borba da Dedu smestimo u dobar dom ali se niko ne javlja iako je objavljen u milion grupa.
Naša drugarica u Jagodini vidi oglas i kaže – dovezite ga.
Hoćeš? Da.
Radosti našoj kraja nema.
Za dva dana krećemo.
Izvodi ga čovek iz podruma i bez imalo emocija daje povodac meni u ruke. Pogledala sam ga i zastala. Meni je bilo žao.
A on duša zbunjen.
Njegov čovek je ko zna gde.
Miris svog doma više ne oseća.
Nema one radosti jer je star ali je zavrteo repom kada ga je Tam zagrlila. Sela je pored njega i krenusmo na put.
Mogu samo da zamislim šta se njemu vrzmalo po glavi.
Od stana, do podruma, do auta, do puta.
Pevale smo mu, red je bio da i on zna šta slušamo.
Stižemo lagano.
Izlazimo iz kola i vidimo lepo dvorište i kuću. U jednom delu boks gde je crni labrador. Aleksandra nas grli, mi grlimo nju a ona se saginje i kaže: Deda, imaš dom sada. ❤️
Nećeš spavati napolju da znaš. Unutra sa nama jer si tako navikao. Tada sam prvi put videla suze kod psa. Te oči i tu tugu neću nikada zaboraviti.
Šta je on znao srce moje? Niśta.
Ostajemo par sati i krećemo ka Beogradu. Sedim da vozim i ne mogu da krenem. Znam da smo uradile sve najbolje ali….
Narednih dana se Deda prilagodjavao nekako. Mi smo dobijalo slike. Samo je sedeo u fotelji i izlazio što mora.
Tako su prolazili meseci. Ta fotelja mu je bila spas.
Bez obzira na negu nije bio srećan.
Prosto se predao.
Jeo je pomalo, nije ni to hteo ali je drugarica bila uporna.
Kuvala mu da pojede toplo. Trudila se.
Džabe.
Izlazio je ponekad ali se brzo vraćao u kuću.
E Deda….
Jednog dana je izašao i nije se više vratio.
Obišli su sve, plakali smo svi zbog njega. Danima je tražen i ništa.
Nikada nije pronadjen.
Ostaje mi samo srcu drago da je bio voljen, mažen i pažen.
Pas koji je plakao je našao gore negde svog čoveka.
Umem ja da budem fina, slatka, mazna….da trepnem okicama…da sam emotivna jako ali te uvek više privlači ona druga ja. Ona koja ti kaže NEĆU, koja te uhvati za bradu i pita gde si pošao, koja te ugrize za usnu ako me iznerviraš, kojoj ne možeš da odoliš. 🌹
🦋 SuziSju 🦋 