Niko od nas ne zna šta će se desiti na kraju života. Jedino što možemo je da živimo kako najbolje umemo. Ukoliko mislimo celog života kakav će biti kraj, može nam se desiti da propustimo mnogo toga.
Ostalo je da ispričam tu jednu priču. Da nadjem kraj i stavim tačku. Sve su do sada bile sa zarezima ili 3 tačkice a to sam gazila. Kada budem našla tu priču verujem da će to biti ona poslednja puzla u mom životu. Do tada ću pisati i pisati i pisati. Nekome smetati, nekome biti zanimljiva, nekome potrebna.
Davne 1997. godine, krajem jula, u naš dom je ušla mala slatka aprikot pudlica. Ime je dobila po dinosaurusu iz crtanog filma „Zemlja pre vremena“ Eli jer je moja ćerka (koja je tada imala 6,5 godina) obožavala ovaj crtani i naravno Eli.
Naravno, totalno neupućeni u gajenje šteneta, u stanu, počinjemo da se trudimo i navikavamo svi u kući. Mi na Eli, ona na nas i tako kreće da se razvija ljubav koju mogu da objasne i razumeju samo ljudi koji su imali ljubimca u svom životu.
U to vreme sam ja imala tri opercije ali me to nije sprečavalo da ona uđe u naš dom. Iz ove perspektive mi se čini da sam zbog moje Tamare, moje porodice i naše Eli imala snage da sve ružno brzo preguram ali to nije razlog mog pisanja.
Razlog je – Eli i moj pokušaj da objasnim sebi, Tamari i dragim ljudima koliko nam je značila u životu. I, naravno koliko nam još uvek znači iako nije sa nama 14 godina.
14. godina dugih, četrnaest godina sa pitanjem: Da li je moralo tako da se završi?
Nikada nije bila bolesna, redovno je dobijala vakcine i samo jednom je imala upalu ušiju. To su bili svi njeni odlasci kod veterinara i nismo znali šta znači imati problem sa psom, što se tiče zdravlja.
I pored zaštite, početkom aprila 2008. godine, nailazimo na krpelja (nije prvi put) koga skidamo kao i pre i na tome se završava. Posle 3 dana kreće agonija. Odbija hranu, odbija šetnju, odbija igru i samo nas gleda i mi zovemo veterinara koji dolazi za dva sata i kaže: Klasična prehlada, vidite i da joj nosić curi. Malo je temperatura povišena i neka pije
antibiotike.
Zahvalimo se i srećni krećemo sa terapijom, po našem mišljenju na vreme, ali tu kreće borba.
Opet dolazi veterinar sutradan, ja vidim da je njoj gore i odlučim da promenim veterinara.
Odlazim sa mojom Tamarom kod tog drugog i vidim da je gore nego što smo mislili. Dobija infuziju, lekove intravenski i mi verujemo da će biti bolje ali……ništa. Piroplazmoza je dijagnoza na našu žalost.
Sledećeg jutra odlazimo na infuziju, na lekove i ali po njoj vidimo da to ne ide na bolje ali opet se čovek nada. I posle terapije ne može da hoda, ne može da vrši nuždu i jedva stoji na nogama. Uzimam je u ruke i nosim u auto a znam, nešto mi govori da ovo neće izaći na dobro ali ćutim i na pitanja ostalih ukućana odgovaram: Videćemo, videćemo idemo opet ujutru.
Tu noć spava iznad glave mog supruga i mene a mi se budimo na svakih sat vremena i osluškujemo je kako diše. A, ona se bori i gleda nas svojim krupnim okicama – naša iz milošte zvana „buljka“.
Tog narednog jutra moj suprug ide sa mnom jer ja ne želim da bilo ko drugi bude tu.
Ja je držim i ulazimo a vetrinar nas gleda, pregleda nju i kaže: Ne bih da budem ja taj koji donosi loše vesti ali moram. Ovo ne ide na bolje i ona se samo muči a vi odlučite da li želite da je uspavate. Iako sam bežala od ove odluke gledam u supruga, on gleda u mene i kažem: Ne mogu, dajte joj infuziju i lekove pa ćemo doći ujutru opet.
Veterinar sleže ramenima i opet: Bubrezi su joj otkazali, nema ničega u bešici, muči se ali ajde sačekajte do popodne pa je opet dovedite ali razmislite o mom predlogu da se ne muči Eli više.
Uzimam je u ruke, plačem i ulazim u kola. Zoran ćuti i kaže: Ja te podržavam u svakoj odluci, tu sam, ali ne mogu da donesem ja odluku. Ne mogu a ako ti možeš ja sam tu.
Odlazimo kod mojih na Cerak, svi čekaju na nas. Ulazimo i ja znam, gledajući Eli, da je ovo kraj. Uzima je moja majka u ruke a ona nas gleda i kao da nas moli da je spasimo muka.
Sedim i objašnjavam šta je rekao veterinar i kreće plakanje svih ukućana.
Pogledam u supruga i posle tri sata ustajem i kažem: Mislim da je bolje da je spasimo muka. Gledam one njene oči, ona dva klikera i kao da je molim da mi oprosti, da oprosti svima.
Plačem, uzimam je u peškir i nas dvoje krećemo.
Ćutimo u kolima, grlim je i stežem kao da ću joj tako pomoći.
Ulazimo kod veterinara i muž me pogleda, uzima Eli i kaže: Izađi, dovoljno si bila hrabra. Ja sam tu, izađi molim te. Stojim, razmišljam, okrećem se u krug, gutam knedle, usta mi suva, ne znam da li da ostanem, da li da izadjem…. ljubim je u glavicu i plačem da me guši. Izlazim lagano, pognute glave. Jedan deo mene je tada umro zajedno sa njom 😦
Dana, 08.04. u 17:47 prestalo je da kuca srce naše NIKADA prežaljene Eli. Sahranjena je na Ceraku, ispod drveta koje uvek cveta belo u proleće, u blizini puta. Tri meseca sam svaki dan išla i govorila: IZVINI a znam da sam učinila sve što sam znala, umela, osećala.
Ovo je njoj u čast i veliko HVALA što je postojala u našim životima.
Promenila sam se kao i sve ono što me okružuje. Ono što sve nas okružuje. Nisam ista kao pre sat vremena, niti je vreme isto. Do pre pola sata u moju kancelariju je ulazilo Sunce a sada se lagano povuklo. Kao da se postidelo svih naših pogleda, osmeha, miline.
Menjamo mnogo toga u životu a i mi sami. Počevši od partnera, navika, države u kojoj živimo, pogled na svet oko nas. Ukus mi se godinama menjao i po pitanju jela. Nekada nisam mogla da podnesem miris pite od bundeve a danas je obožavam. Kajmak kao mala nisam mogla ni da probam a danas rado zalijem krompir sa njim. Promenila sam se.
I svaka ta promena na koju sam uticala je došla svesno ili nesvesno. Nema tu pravila i previše mudrovanja. Promenila sam prijatelje svesno jer su mi pokazali svojim NEdelima da mi nisu potrebni u životu. Partnera nisam htela da menjam dugo jer je bio moj izbor svesno. A onda su kola života krenula nizbrdo i svakim danom sam udarala u neku prepreku koja me vraćala da nešto zakrpim. Krpila sam tako dugo i na kraju shvatila da nemam snage više. Lagano odustala, lagano oboje odustali. I neka smo. Da nije toga bilo, gledano sada, ne bih mnogo toga videla, prošla. Ne bih bila voljena i ne bih opet volela. Onda prestala i pustila da me život vodi kako misli da treba.
Nemam strah od promena uopšte. Neko zbog straha od nepoznatog proživi ceo život za koji zna da je promašen. E tu je caka. Živite kako god umete i znate. Pogrešite ako se desi i šta onda? Ništa. Idete dalje. Probajte da igrate na kiši i da u tome uživate i nadjete mir.
Davno sam sebi dala zeleno svetlo da probam, da se menjam, da pitam, da budem pitana. Da sednem sa drugaricom u auto i odemo 200 km na ručak. I onda smo upravo zbog te odluke imale najludji provod u etno selu. Neplanirano otišle i ušle u grupu od stotinak penzionera koji su došli na vikend. Zamolile za parče stola, naručile hranu i uživale u priči.
I mnogo padova je bilo nakon svega.
Mnogo laži, mnogo foliranata i predvidivih stvari.
A onda se jednog dana sve promenilo.
Kada sam odustala od svega promenio je moj svet na bolje.
Valjda su dve godine pisanja bile potrebne. Bili su potrebni razgovori povremeno, video pozivi.
Nismo tada bili spremni. Moguće ja, moguće on, neko je morao prvi da krene.
Promenio me je. Naučio me da sijam sa njim. Da sijamo zajedno.
Naučila sam ga da bude moj. Zagrlim ga jako i ne puštam.
Po prvi put u životu imam mir. Po prvi put on ima mir.
Kao dete sam imala možda prevelika očekivanja od života. To je taj duh blizanca vetropira u meni „kriv“. Kao maloj mi se činilo da ću ja sve to lako. A onda sam odrasla.
Počela sam da shvatam da ljudi i lažu. Nisam tako učena. Kod mene u porodici je to bilo zabranjeno. Istinom smo lakše plivali svi. Otac je jednom rekao i nama je bilo dosta: Moje je da radim i zaradim, vaše da učite i da uvek znamo gde ste. Novac stoji u bifeu nakon plaćanja računa. To je što trebate da znate. Naučili smo.
Odrastanjem sam postala svesna granica i okvira iz kojih ne bi trebalo da izlazimo. Mene je to uvek „gušilo“. Volela sam, kao i danas, da mislim svojom glavom. Da pitam, da tražim objašnjenje, da poslušam ako ne znam. I nikada nisam pristajala na tanka objašnjenja sem kada me nešto nije preterano zanimalo.
Uspela sam da sačuvam ono dete u sebi i shvatila da je to moć. Jer mi baš taj devojčurak ne dozvoljava da klonem, ne da mi da nemam želju da grabim napred i da budem što uspešnija. Uvek pratite svoje želje jer jedino tako možete da vidite dalje i idete dalje.
Nisam se nikada žalila na sudbinu ili da nešto ne mogu. Shvatila sam da sa malo truda i hrabrosti mogu da pomerim granice u svemu. I pomerala sam ih. Nisam ja posebnija od drugih samo sam sebi uvek govorila MOŽEŠ MALA TI TO. A to je već pitanje volje.
Nije uvek volja bila ista ali je bila prisutna. Ne mogu samo ako ne želim. Zato uvek probam pa ako i padnem znam da sam pokušala. Samo čvrsta volja me je uvek vodila napred a uspeh mi nikada nije došao sam….tek tako. Nikako.
Moji snovi i realnost se često prepliću. Jer šta bih bila bez snova? Prazna ljuštura recimo a to nisam nikako. Želim mnogo toga a šta će se od toga ostvariti zavisi od mene mnogo. Ako se potrudim, ako poželim da budem negde – biću. Ako poželim da se ljubim sa nekim – ljubiću se. Ako poželim da rasplamsam strast – biće tako. Ne obazirem se šta će drugi reći. Živim i ne ugrožavam nikog. Zbog toga ne prestajem da sanjam.
Ne zanima me kakav će biti kraj, samo me zanima da nikada ne prestanem da sanjam i želim.
To mi niko ne može zabraniti. Ja sam spremna da idem ovakva dalje kroz život. Da li si i ti?
Najlepše stvari u životu nisu stvari. To su ljudi, razna mesta, uspomene, fotografije. Mnogo emocija, mnogo lepih trenutaka, iskrenog smeha i vrelih poljubaca. Jakih zagrljaja, pogleda u oči, isprepletanih ruku, nogu. Ne odbacujte to. 💚
Biti ogovaran je u neku ruku uspeh. Znači da ste bolji od onih koji su iza vas i koji, realno, mogu samo da vas poljube u zadnjicu dok su tamo. 🌹
Kada osetim da mi negde nije mesto ja se kulturno zahvalim i povučem. Ne tražim razloge, ne pitam, ne ljutim se. Ako osetim mir nakon odlaska onda je moja odluka bila ispravna. 💜
Kako je ovaj život čudan. Potrebna je tuga da shvatimo šta je sreća. Galama da bi cenili tišinu. Nečiji odlazak da bismo shvatili vrednost ostanka. 💛
Ne zanima me da li je neko bolji od mene. Više me zanima da budem bolja od sebe kakva sam bila prošle godine. I zato grabim i grabim. Bežim onoj Sju od godine pre ove. To mi je cilj. 🌹
Svako jutro kada pogledam u orman na njemu stoje dva kofera. Nekada sam ih često pakovala. Nema toga više.
Volim to pozitivno ludilo spremanja.
Sa godinama sam ih sva redje spuštala sa ormana. Sada obrišem prašinu i vratim.
I svaki me seti na dane koji su bili lepi a i stresni.
Moje pakovanje je uvek bilo: Jao da nešto ne zaboravim.
Taman kada sam naučila da složim sve kako treba, nisu mi više bili toliko potrebni.
Bude mi žao ponekad.
I evo stoje.
Gledaju me kao da se pitaju zašto ih samo brišem.
A ne stajte mi i vi na muku.
Svaki od njih bi mogao da ispriča priču i verujem da bi vam se svidela.
Jedan sam nosila skoro prazan kod ćerke jer mi je rekla da je sanjiva naručivala stvari i omašila brojeve. Plus volim da idemo zajedno u kupovinu i onda na omiljeni kapućino.
Tako neki dan.
U svaki je i deo mene utkan.
Zato sada kada se spakujem gledam setno u ono ispred sebe.
Idem.
Da da, obično idem da vidim decu i srce mi lupa kao ludo.
Sa godinama teže podnosim ta putovanja i pakovanja.
Otplačem svaki povratak.
Sletim u Srbiju ali mi je duša ostala tamo negde.
I neće mi biti lako nikada.
Prosto je tako.
Emotivnost ne mogu da ugasim u sebi.
Zato se i trudim da svaki let bude rano ujutru. Da odem dok svi spavaju. Samo me ćerka isprati do ulaza i brzo udjem u taxi.
Ne progovaram. Prebiram misli, platim vožnju, zahvalim se i sedim i čekam vreme.
Kofer je tu. Moj verni drug.
Ne znam kada ću ga pakovati ali sam srećna jer je svaki pun moje duše i mojih uspomena.
Gledam u poruku moje Tam, čitam i ne verujem. Ispod poruke slika.
O ne 🥺
Znam koliko je ona emotivna i kroz glavu mi prolazi kako je uspela uopšte da ispiše slova na ruci jedne žene, nakon njene priče.
“Dobar dan, volela bih da mi uradite tetovažu. Meni bitna 4 slova. Možemo u sredu?”
Naravno.
Žena dolazi u dogovoreno vreme u crno obučena.
Nije ni to čudno, možda žena voli tu boju.
Priča i dogovor u trenutku.
Kreću lagano.
Tam joj vidi suze i staje.
“Nisam vam rekla. Ta četiri slova označavaju ime mog sina koji je preminuo u decembru. Obećala sam mu da ćemo zajedno doći. On nije uspeo da se izbori. Predugo je to trajalo.
Izvinite ako vas rastužujem.”
Moja ćerka je imala osećaj da joj se trese celo telo. Ali trebalo je da bude prisebna i uradi ženi nešto što joj znači.
Stavila joj je ruku na rame i rekla: Hrabri ste i idemo polako. Iskreno mi je žao.
Imam malu ćerku i mogu da shvatim vašu bol.
Tišina uz zvuk mašinice, lagana muzika u pozadini i dve majke.
Obe u crno obučene. Jedna namerno a druga jer tako oseća.
Lagano se na ruci žene pojavljuje ime njenog sina – ISAC.
Nije mogla da pogleda tetovažu jer je odmah plakala. Zagrlila je Tam i rekla hvala.
Prešla rukom preko slova imena i spustila glavu.
Obukla jaknu i krenula ka kući.
Obećala je sinu da će je uraditi. Ispunila je datu reč.
Ovako su moji roditelji govorili od prvog dana mog rodjenja.
Kada sam postala svesna reči nisam bila velika ali sam oduvek bila starmala.
Na mene su mogli da računaju za sve kao i ja na njih.
Kada imate divno detinjstvo onda ostaje da roditelje ne obrukate nikada. Kao ni sebe.
Grabila sam uvek od života sve.
Učila, istraživala, bila član raznih sekcija, hora….ma svuda me je bilo.
I onda sam lagano sa godinama i uspehom stvorila poverenje kod roditelja. Znali su da ako kažem da idem kod Mire da je tako. Nikada ih slagala nisam.
Zato sam mogla da radim šta sam htela.
Oboje su došli u Beograd iz sela. Otac se namučio i na kraju postao vozač tramvaja a majka nas je odgajila i nakon toga počela da radi kao čistačica.
Odlazila sam više puta i pomagala joj. Štamparija je bila u pitanju, džakovi papira, ulje na podu. Lakše meni da potegnem.
Zato sam učila, čitala, bila aktivna svuda.
Htela sam da budu ponosni na moj uspeh.
Brat nije tako mislio i redovno je izludjivao majku uspehom/neuspehom u školi.
Uvek odličan djak i posebno me radovalo kada majka pohvalnicu stavi iznad tv-a i pozove goste.
Ona ima osnovnu školu i razumela sam je.
Da sam bila mirna u školi – nisam. Razbijala sam i prozore, ulazila u neke sitne tuče, u rasprave sa nastavnicima ako su nepravedni prema nekome. Otac je rekao više puta: Na lakat bi propričala. Smiri se malo.
A ne mogu, znaš da ću uvek odbraniti slabije.
To je na tebe i šta ću.
Osnovna škola odlična. Srednja škola odlična. A šta je sve iza tog uspeha znam ja.
Znali su i oni.
Fakultet upisala redovno.
Prekinula pa nastavila.
Bila sam odlučna u tome da postanem majka.
Drago mi je zbog toga.
Zbog mog temperamenta sve sam završavala bez problema.
Svaki problem ako postoji bila sam presrećna da ga okončam.
A oni su bili ponosni na mene.
Ponosni jer sam uspela mnogo toga.
Nije bilo srećnije osobe kada mi otac kaže: Ne bojim se ja za tebe. Ti možeš sve. Uporna si i ne odustaješ.
Majka i dan danas kaže: Ako ti ne uradiš nije uradjeno.
Zbog njih dvoje, zbog sebe, sam pročitala, napisala, naučila i pokazala im da njihova borba nije bila uzaludna.
„Kada kažem da te volim više, ne mislim da volim više nego što ti voliš mene. Mislim na to da te volim više od teških dana koji su pred nama. Volim te više od svake svadje koju ćemo ikada imati. Volim te više od razlika medju nama. Volim te više od bilo koje prepreke koja bi ikada mogla i koja će se ispreciti izmedju nas. Kada kažem „Volim te“, ne kažem to zato što te želim, ili zato što mi je lepo s tobom. To nema nikakve veze sa mnom. Volim to što jesi, to što radiš, to kako se trudiš da mi dokazes koliko ti je stalo do mene. Videla sam tvoju dobrotu i tvoju snagu. Videla sam ono najbolje od tebe, kao i ono najgore. Sada mogu savršeno jasno da razumem ko si ti. Ti si sjajna osoba, jer ono što ti ciniš za mene da bi mi dokazao koliko me voliš, nijedan ne bi!“
Kada bih ponekada da odustanem od svega zastanem… pogledam u nebo. Znam da je tu, da posmatra sve moje borbe, moje strahove, moja nadanja i zbog njega idem napred. Ne sanjam oca često ali me u snu dočeka sa osmehom. A nije on slabića odgajio.
Retko ga sanjam, nervira me što je to tako ali ne mogu to naručiti. Znam šta bi mi rekao: Ćero, nemo’ da se mlatiš (nerviraš…) i oteraj sve u pm. Znam već svaku rečenicu.
Oca sam sanjala 2020-e na nekom brodiću sa 5 žena. Bio je mamac za njih. Uvek neposredan a lep čovek sa najlepšim zelenim očima.
Nasmejan i srećan, obučen u omiljene pantalone bež boje i majica bež sa prugicama i malim džepom.
Izašli su svi sa tog brodića ali mi nije prilazio iako sam želela da ga zagrlim.
Tata, da li si dobro?
Kakva sam ja? Nisam te razočarala?
Zastao je, klimnuo glavom lagano i pokazao rukom da je zadovoljan.
Onda su se svi opet vratili na brodić nasmejani i veseli. Seo je, okrenuo se prema meni i poslao poljubac.
Ostala sam tako da gledam u njega a suze su mi samo išle.
Kako da ga ne zagrlim? Kako.
Probudila sam se i nisam dugo mogla da shvatim da li je san ili java.
Čekala sam da pozovem majku jer ga ona nikako nije videla u snu. Realno i da jeste ona to ne pamti.
Samo se nasmejala i rekla: Znala sam da su žene oko njega. Dobro je znači.
Moja omiljena muška škorpija sa zelenim očima, koje su do poslednjeg daha volele plave oči moje majke.
🦋 SuziSju 🦋 