Sedamnaest 🧚‍♀️

Jutros sam se probudila sa slikom sebe od sedamnaest godina.

Leto. Jul. Dedino selo. Dom kulture u kom peva Nada Topčagić sa kasete.

Smešno mi je danas, jer je nisam slušala, slušali su je drugi.

Meni je bilo važno samo da sam tu u društvu, u smehu, u toj večeri koja je mirisala na leto i mladost.

Imala sam sedamnaest i gledala sam u zvezde.

I žurila sam da porastem.

Danas znam koliko su te godine brzo otišle. Koliko je vremena stalo u jedan treptaj između tog doma kulture i ovog jutra.

Desilo se mnogo lepog. I ružnog.

Bilo je smeha koji zaboli stomak i suza koje se kriju.

Bilo je zagrljaja koji leče i odbacivanja koja ostavljaju trag.

Ne žalim ni za čim.

Zaista ne.

Ali ponekad dođe neka tiha seta.

Jer ona devojka od sedamnaest je verovala u mnogo toga.

I jesam postigla mnogo.

Imam mnogo.

Imam život.

A ipak, negde postoji mala praznina.

I mislim da je to normalno.

Valjda je to taj balans da nije sve savršeno. Da je drugačije bi bilo dosadno.

Mora nešto da ostane nedorečeno, da nas podseća da smo živi.

Ono na šta sam ponosna, možda i najviše, jeste to što sam ista.

I tada i sada.

Emotivna.

Tvrdoglava.

Zrk.

I neka sam.

Sju 🧚‍♀️