Ne zanima me ko šta govori o meni. Dokle god govore znači da ih žuljam.
A ja sam ovakva kakva jesam.
Dobra, loša, lepa, ružna, pametna, glupa…. Sve sam to ja u očima pojedinih.
Neka sam. 🦋
*Uvek će biti istine iza “Šalim se”.
Uvek će biti znanja iza “Ne znam”.
Uvek će biti emocija iza “Nije mi bitno”.
I uvek će biti boli iza “Dobro sam.” 🌹
*Kada shvatite da ste najbitniji osobi ispred ogledala onda ste shvatili suštinu života. Ne dajte nikome pravo da vas tretira kao da ne vredite, ne dozvolite da čekate nikoga. Život je samo jedan i uživajte u svakom danu. I presecite sve čim ne dobijete ono što dajete. 🌟
*Ne forsirajte ništa. Ne forsirajte razgovor, prijateljstvo, pažnju ili ljubav. Sve što je moranje nema smisla da se čovek bori. Pustite da vreme lagano posloži sve. Ako je sudjeno dogodiće se. I ne zaboravite da će uvek biti kako je negde zapisano. 🦋
Neko se rodi i sve mu prodje nekako lagano. Kada sam se ja rodila tog junskog dana (beše četvrtak) dobre vile su imale mnogo planova ali je imala planove i neka zla žena.
Drugo objašnjenje nemam.
Oduvek zvrk, oduvek neko ko nije imao mira ni kada spava. Vazda bolešljiva ali uporna.
Brinula sam o svemu.
O malom psu u selu, o mačićimq….o svim životinjama.
Ne mogu ja da ne brinem ali me to ne okupira. Nikada nije jer sam znala da od mene mnogo toga zavisi. Dzabe brige ako ne umete sa njom.
Nije ni ona za svakoga.
Moja majka ne ume sa brigama. Parališu je i tapka u mestu.
Totalno smo različite.
Ja kao da stavim šlem i gazim sve pred sobom.
Šta god da dodje, mora i da prodje.
Nema plakanja, padanja i odustajanja.
Posebno nema plakanja za momcima.
Redovno sam tešila drugarice i bila rame za plakanje.
Uvek su se pitale kako sam ja tako hladna i neemotivna.
A rekoh to vam se čini.
Ima u meni brdo emocija ali nisu za svakog. Do tog dela mene retko ko dodje. Zato vam se činim hladnom jer moj mozak ide prvi.
I neka ga.
To mu je posao.
Srce ide kada mu dozvolim.
Zato ja ne patim. Mogu da budem razočarana ali me i to brzo prodje. Prosto ne dajem sebe gde nisam poželjna.
Danas mi je neko simpatičan a onda proradi drugi blizanac koji kaže: Ne gubi se.
To je taj zlotvor koji je glas razuma.
Brinem o ćerki svojoj da li je dobro, razmišljam kako je mali zvrk. A onda shvatim da im je super i briga ode.
Njena sreća je moja sreća.
Nekako sam sa godinama sazrevala gazeći svaku brigu i sticala tako potrebna iskustva.
I uvek ali uvek verujem svom prvom instinktu. Nikada me nije prevario.
Brinem svaki dan i to se neće promeniti ali ih kontrolišem. Pazim da se ne sapletem o neku.
Pazim da me ne okupira pa da ne mogu da je rešim.
Realno, jedina moja briga je kako na najbolji način proživeti život. Kako ostaviti trag po kome će me pamtiti.
Trag imam u svom detetu.
Kako starim moje brige se smanjuju a osećaj bezbrižnosti povećava. Tako i treba.
Jedino gde moja briga nikada neće prestati su životinje.
One ne govore, ne mogu same da zarade, ne mogu same da se leče, ne mogu da imaju sve topli dom i svoje ljude.
Tada nastupam ja.
I nije briga za svakoga. I sa njom se mora dobro pozabaviti.
*Nikada mi nije žao što sam neke ljude upoznala i pustila u svoj život. Nikada neću reći da je greška što sam nekog upoznala. Bili su svi ono što mi je u tom trenutku trebalo. A sve što me je u jednom trenutku činilo srećnom se računa. 🦋
*Tamo gde se osećam da mi nije mesto – nema me. Ne molim, ne popravljam ništa već se okrenem i odem. Ne slušam objašnjenja jer sam samim odlaskom napravila zid. 🦋
*Najteža veza je ona sa nama samima. Možeš da odeš od sebe, možeš da pokušaš da odmoriš od sebe. Samo će tebi biti žao ako ne pokušaš.
Zato napred i uzmi šta poželiš. Jedino ti možeš da odlučiś kako ćeš se osećati, ponašati, misliti. I nikako ne daj tu moć drugome. 🦋
Plačemo na rastanku jer u u sebi znamo da osoba koja odlazi neće biti ista kada se vrati. I mi nećemo biti isti. Vreme će učiniti svoje. Možda nam postane svejedno, možda otupimo, možda plačemo jer odlazeći i mi sami menjamo sve. Možda zaboravimo koliko nam je bilo bitno. 🦋
꧁༺Zrelost ne dolazi nužno sa godinama. Način na koji vidimo i shvatamo neke stvari, kako komuniciramo sa ljudima, kako reagujemo u datim situacijama…. Mudrost je sve to. I nije svako sa godinama mudar. Godine nemaju ništa sa tim. ༻꧂.
╰•★★ Svako može da nas nasmeje ali retko ko može da nas učini srećnim. U tome je razlika. ★★•╯
꧁•⊹٭Znakove koje prećutno ne vidite na početku bilo kog odnosa, mogu da budu razlog zbog koga odlazite kasnije. Znate vi odmah ko je dobar za a ko loš za vas. Ne ignorišite to.٭⊹•꧂
╰•★★ Nerviraćete ljude kada krenete da radite šta je najbolje za vas.
Budite svoji.
Ako se drugima ne dopada – fuck them.
Kada naučite da vas nije briga za tudje mišljenje, bićete srećniji. ★★•╯
Čudno je to kako ne umemo sa vremenom dok smo klinci. A i zašto bi?
Uživamo u svakom danu i jedina briga nam je da li je Mira izašla napolje i da li je Jovan poneo klikere za mog brata.
I onda lagano ulazimo u period kada rastemo, kada nam stopala postaju veća, kada gazimo i grabimo da odrastemo.
Gledano sa ovih mojih 50 i kusur preko, pitam se gde sam žurila? Ali ne bih ja bila ja da nisam grabila. I sve me je zanimalo. Svaka knjiga, svaka salveta, svaka žurka sa drugovima, svaki novi kolač, sve.
Imala sam i simpatije. Ja 😁
Sećam se jednog Martina iz osnovne koji se svideo mnogim devojčicama. E to mi je bio cilj. Kako da me on primeti.
I uspela sam.
Ljubomore mnogo ali me nije zanimalo. Doduše nije me ni on zanimao nakon par dana jer je imao glup smeh. Kao lisica koja pišti. Rekoh mu da je divan ali ne.
Tek sada kada vraćam film primećujem da sam bila svoja i vala nisam se promenila.
I tako prodjoše godine i ja odoh malo dalje od osnovne škole.
Sama sam se gurala da predam dokumenta, sve sam ja to spremila. Moje obavestila da sam se upisala. Dovoljno.
Vreme provedeno u srednjoj školi me je malo promenilo. Počela sam sa shvatam kako teku dani i da moram da iskoristim svaki od njih.
Posebno jer smo u odeljenju imali drugaricu Marinu koja je nakon dve godine preminula zbog bolesti i pored velike borbe.
Onda sam odrasla naglo rekla bih.
Do juče sam joj šaputala da dobije tu prokletu dvojku a tog odvratnog dana smo gledali i plakali za njom.
Život.
I onda sam odlučila da ne čekam ništa. Da ne čekam da kaźem nekome da mi je stalo do njega. Da jasno iznesem svoj stav, da ne dozvolim da bilo ko ugnjetava slabije. Da jasno kažem kada me neko nervira. Vremenom sam sebe oblikovala u ženu koja je satkana od emocija, koja uvek stoji iza svojih reči, koja brine od životinjama, o ljudima.
Kako god, vreme ne čeka da porastete. Ne čeka da shvatite ko ste, šta ste, gde ste. Ono neumitno teče i na nama je da ga što bolje iskoristimo
Svako novo jutro nam daje šansu da budemo bolji nego juče. Da nadjemo taj tako potreban mir. Da živimo. Ako umemo. Ukoliko ne umemo vreme će nas pregaziti a mi ćemo se u nekom domu za stare lupati u čelo jer nismo verovali.
Zato živim i setim se često Marine.
Setim se nje u sali za fizičko kako sedi dok svi trčkaramo. Setim se i sebe kako trčim prema njoj i kažem da probamo zajedno nešto. Uspela je malo ali je to bilo sve.
Moja Marina draga, vreme nas je lagano gazilo, gazili smo i mi njega ali mi nije zgazilo empatiju za dobre ljude.
Za loše ljude imam uvek dozu neprijatnosti ali je sami traže.
O njemu tako lepo ćutim. Sve što je iko trebao da zna o nama smo mi. Par dragih ljudi je dobilo deo nas. Dovoljno.
A nismo očekivali jedno drugo. Uplašena od mnogo loših godina iza sebe bežala sam od njegovih mladih godina. O koliko sam bila uplašena. Godine iza mene su mi donele iskustvo i par bora. Mnogo radosti i suza…..ma svega je tu bilo.
Odjednom se pojavio neko kome sam bila bitna ja. Onako ranjena, uplašena kao srna, nepoverljiva, pretužna, sama sebi teška. Njemu ne.
Uporna dupla muška škorpija. Moja. Zauvek.
Ali to sada znam.
Pustio me je da sama odlučim kada je vreme da se vidimo. Pustio me je da budem ja.
Imao je živaca da skida lagano sa mene oklope teške.
Gledao me je očima kao niko do tada. Voleo me je pogledom. O kako je samo to znao.
Ume i danas iako nismo zajedno.
Povremeno pusti poruku: Trčiš mi tako u mislima i volim to. Da li si dobro lepa ženo?
Jesam, dobro sam.
Pomislim i ja na tebe. Znam da znaš.
Tačno oseti kada mi nije dan. U tome je nepogrešiv.
Odmeren, vaspitan, kulturan, temperamentan.
Sve što sam sa njim imala je u posebnom delu srca. Retko kome dozvolim da pridje blizu. On je umeo.
Oči modro plave, čudno lepe i osmeh kada me uhvati za obraze i poljubi u čelo.
Neprocenjivo.
Zahvalna sam mom Andjelu čuvaru što ga je poslao u moj život. On je bio moj dar za sve loše godine. Za sve suze, optužbe i osećaj nemoći. Sve sam pored njega zaboravila. Sve loše smo zajedno zakopali.
Nismo zajedno ali smo čudno povezani. Prejako a opet nemoguće.
I dok budem disala pamtiću sve a pamtiće i on.
Ovo je priča koju želim da pamtim do poslednjeg daha.
***Nikada ne žalim što sam deo svog života provela sa nekim. Uvek mi je dato novo iskustvo, predivna emocija za pamćenje. Iako nema više nas, vreme provedeno zajedno se pamti. Sazreli smo zajedno a sada sazrevamo kako najbolje znamo. Hvala ti.
***Kažu da je biti sam preteško. Lično mislim da je strašnije biti okružen pogrešnim ljudima zbog kojih se osećaš usamljeno. E to je preteško.
***Zahvalna sam svim ljudima koji su bili deo mog života. Neko je ostavio trag, neko me nasmejao, neko razbesneo. Zauvek pamtim ljude koji su me iskreno nasmejali, brinuli o meni, o kojima sam ja brinula. Svako od njih me je u jednom periodu života učinio srećnom. Hvala im.
Ovu belešku posvećujem Bebi, još jednom psu koji je, nažalost bio žrtva NEčoveka, kao jedno veliko IZVINI za sve što je pretrpela u svom kratkom životu 😦 Nije bitno što je nisam videla ali njene mile okice su bile dovoljne da se ja ovako tužno osećam od prve njene slike. Koliko samo mora, TAMO NEKO, da bude bolestan, umobolan, jadan, prazan i nesrećan da nanese zlo ovom milom biću? Dokle više? Dokle će neko sebi davati za pravo da seče noge, uši, da prebija i pali štence? Ne mora niko da voli životinje kao ja ali ne mogu da verujem da udišem isti vazduh sa bolesnicima kojih je puna Srbija. Poštujući druge poštujem samu sebe i toga se uvek držim ali ne mogu više da ćutim. Mili su isečene noge i gde je krivac? Nikada nije pronađen 😦 Beba nikome ništa nije zgrešila, verovatno je verovala i tom „čoveku“ i prišla za mrvicu hrane nadajući se da će dobiti maženje i zagrljaj ali nije. Dobila je isečene uši i repić i samo mogu da zamislim koliko se jadna borila i cvilela i koliko je nju to sve bolelo. A onda je puštena da tako unakažena šeta , da iskrvari do poslednje kapi krvi i da umre sama, napuštena, uplašena, gladna, tiho i polako 😦 Zbog nje i zbog svih drugih mučenih pasa mislim da je DOSTA! Dosta je više torture, mučenja, prebijanja, paljenja, sečenja, udaranja…..DOSTA!!! Svoja nezadovoljstva spostvenim životom neka ti bezmudići leče na samom sebi. Neka sebi udaraju batine, neka sebi seku po neki prst, neka sebi pale kosu, oči, uši… Ostavite pse, mačke i druge životinje da ih vole ljudi koji imaju srce veliko kao kuća i pustite me patetike kako treba pomoći nekom detetu, ženi, muškarcu….pre nego životinji.
Svi smo isti pod kapom nebeskom 🙂
29.10.2013. prestalo je se bori maleno telo i otišlo sa one strane duge u bolji svet 😦 Bebo, još jednom IZVINI za sve patnje koje si preživela, osetila i nadam se da si se, srce moje malo, odmorila 😦
🦋 SuziSju 🦋 