Author Archives: Suzi

Neću objavljivati našu prepisku od 2020-te jer je čuvam kao dokaz da ovde, medju vama, mogu da se pronadju ljudi medju ljudima.

Nisam bila aktivna na twiteru iako dugo imam nalog. Prosto nisam imala snage. Kada sam 2019-te rešila da pišem nisam znala ni da dam komentar. Polako sam čitala i učila. Zapraćivala ljude koji su mi pisanjem pokazali da vrede. Koji nisu vredjali druge. Nekako sam uspela da sebe okružim dragim ljudima.

Gile i ja smo se zapratili i osetila sam da iza profila stoji veliki borac. Kada sam napisala da sam pregurala dva karcinoma pitao me je kako sam. Pored svoje muke našao je vremena da pita, još uvek, nepoznatu ženu kako je. Razmenili brojeve telefona i povremeno sam ga pitala kako se bori.

Njegovo dobro jutro iz mirne Bačke me je uvek razveselilo jer sam znala da ima snage da bude sa nama.

Radovao se uspehu unuka. I mi sa njim.

Kada je moja Tam otvorila nalog zapratio je i pustio poruku koju pamtim: Neka ti je Suzo živa i zdrava. Borac si ti Suzo, neka te tako.

Hvala Gile.

Neću mnogo pisati jer sve što sam imala da kažem, napisala sam njemu i dobila odgovor.

Volim ljude kao što je on bio. Nenametljive, svoje, porodične, emotivne i velike fajtere.

Pišem o njemu jer zaslužuje da se nadje u mom blogu, da ostane zauvek tu negde blizu kao dobar prijatelj, dobar čovek.

Jedini čovek koji me je zvao Suzo je bio moj otac koji je umeo da kroz osmeh kaže: Suzo oka mog. I to sam mu i bila.

Drugi čovek je Gile.

Nadam se Gile da si najzad našao mir, da te ništa ne boli i da nas posmatraš sa osmehom.

Što se mene tiče neću se menjati a jednog dana ćemo se naći. Ako te sretne jedan čovek sa prelepim zelenim očima, pozdravi ga.

Gile, ovo je od tvoje prijateljice Suze.

Sa godinama se mnogo toga menjalo tako da ono što nisam ni sanjala da ne bih ni probala, sada volim. Pita od bundeve. Ali to je samo deo.

Kao klinka nisam imala mnogo drugarica. Više drugova. Nekako mi je prijala energija koju imam sa njima. Drugarice su bile tu i nisam bila muškarača ali sam nekako imala ideje drugačije.

Sećam se srednje škole i druga Ćire sa kojim sam sve marke automobila pogadjala i one dodatne oznake. Ko pobedi dobija giros. Najela sam se 😁

Volela sam i sedeljke sa drugaricama i plakanje uz pesme legendarnog Čole, Bili Idol-a, Madness…. Svega je tu bilo. Prvi film u bioskopu sam pogledala sa drugaricama jer je moj otac odlučio da nas tri časti. Kako smo samo bile zaljubljene u Travoltu. Briljantin je bio okidač da krenem sa posterima u sobi i da majka prevrće očima. Realno, Travoltu volim i danas.

Kod mene se jasno zna ko mi prija a ko ne. Ne mogu da smejem ako mi se ne smeje. Ne mogu da se družim sa nekim jer to rade svi. Ne mogu da pišem ono što ne mislim. Ne mogu da volim ako mi nije uzvraćemo. Ali zato mogu da pustim u svoj život drage ljude. Mogu da podelim poslednji dinar, poslednje parče hleba, kesicu Smokija. Volim životinje i smatram da sam zbog njih postala bolji čovek. Vaspitana sam da ne vredjam ali da ne dam na sebe.

Sa psima i mačkama sam mnogo toga shvatila.

Osnovno – Da vidam rane u samoći, da odćutim sve, da bol podnesem tako da niko ne primeti. I da za sve budem nasmejana jer niko nije dužan da sluša ono što me muči.

Retko kome otvorim dušu a ljudi, koji znaju moje tajne, su posebni u mom životu. I ja ih čuvam.

Ne volim njanjavce, kukavice, teatralne ljude i ljude bez kičme.

Volim kada neko stoji pravo dok ga šiba hiljadu vetrova, dok ga lome brige i volim kada taj isti neko otvori dušu baš meni.

Nikako ne volim ogovaranje i to stopiram odmah. Ne želim to. Nije me otac tome učio.

Ali zato volim smeh, kafu sa dragim ljudima, dobar kolač, sladoled….

Ne volim kod sebe što mi je svejedno šta će biti, u bilo kojoj vezi, sutra. Prosto sam toliko otupela, umorila i ne razmišljam da li sam nekome draga.

I kada se desi ja sam ravnodušna.

Ne zanosim se.

Verujem da će se pojaviti neko ko će mi pokazati da mogu da volim bez kočnica.

Većina je do sada bila predvidiva, već vidjenog teksta, vidjenih priča, pokreta a zarad skidanja moje odeće.

Nikako da ukapiraju da se sama skidam ako ima razlog.

Ne volim što moja ćerka živi daleko od mene ali volim da je vidim srećnu gde god da je. A srećna je.

Ponekad ne volim dozu neprijatnosti koju imam ali sam ja jedna blizančica koja je satkana od emocija. Upravo one puknu kada je neko grub prema slabijem, prema životinjama. Tada je bolje da me se klone.

Ali zato volim miris doma mog i to što me upravo puding od čokolade čini srećnom.

Volim i tebe koji ovo čitaš jer znam da sam ti draga čim si došao/la do kraja teksta.

***Šta ako nas sve dosadašnje borbe vode do poglavlja života koji je lep? Šta ako se sve kockice slože a mi ne vidimo to sada tako? Šta bi bilo kada bi negativnost zamenili optimizmom? Šta? Zato osmeh a ja ću nacrtati ili napisati kraj kako budem umela. 🌹

***Svako od nas ima svoju priču. Svako je prošao mnogo toga što nas je promenilo. Nikada ne sudite bilo kome, jer to nije vaša knjiga života, nije vaša priča, nije vaša cipela, nije vaša briga. Ako nemate nijednu drugu brigu uživajte jer ste retki. 🌹

Da ja malo pišem o sebi i osećaju nakon razvoda. Neću nikog kriviti jer da je bilo volje sa obe strane ne bismo stavili tačku na brak. Nekako sam smatrala da čvrsto stojim na nogama i da je ovo još jedna prepreka koju treba preći. Malo li sam ih pregurala? Ne…Ali ne beše tako.

Obavili smo razgovor, obavestio me da ima drugu ženu. Poželela sam mu sreću i rekoh jaka sam ja 💪 Onda krene preispitivanje, sećanje gde smo pogrešili, gde sam ja pogrešila. Setim se lepih stvari pa onda ružnih. Otplačem pa osmeh i medju ljude.

Godinama sam krila da sam razvedena da ne bih dobila epitet RASPUŠTENICA na koju svako misli da ima pravo. Ćutala sam i glumila. Išlo mi je dobro. Skoro 4 godine sam bila tužna jer sam smatrala da je brak za ceo život. Gledala svoje roditelje i pomislila da tako treba.

Najteža su mi bila letovanja ako će te iskreno. Gledala sam sa terase porodice kako se pakuju i odlaze na more, reke, planine. Te prve godine sam otplakala svaki auto. Vremenom sam naučila da je moja Ada moje more. Sednem u auto i pravac kafić Makondo. Sama…. naučila i to.

Ovo nije patetika i molim da ga ne shvatite tako. Prosto pišem svoje vidjenje i kako sam se borila. Volim porodicu i za mene je razvod bio katastrofa. Ne treba ni ostati u lošim brakovima i tu se slažem ali je teško. Meni je bar bilo… Godine su učinile svoje i idemo dalje.

Da krenemo redom,

Dora je ušla u naš život 3,5 godine posle nesrećnog slučaja sa Eli i unela neverovatnu radost u naše živote. Nismo mislili da je moguće voleti drugo biće posle Eli ali desilo se. Dugo smo je zvali njenim imenom dok nismo otišli do mesta gde je Eli sahranjena. Od toga dana je postala Dora i u našim srcima 🙂
A vratila nam je toliko toga lepog, da nijednog, jedinog trenutka nisam pomislila da li smo pogrešili.

Dora je pas posebnog karaktera, sa toliko dobrote u sebi, da se ponekad pitam da li smo samo nju čekali 3,5 godine? Ona vam odmah daje do znanja šta možete od nje da očekujete. Ukoliko odluči dozvoliće potpunom neznancu da je pomazi a u većini slučajeva okrene svoje maleno dupence i ode dalje. Ne jede sve, ima poseban režim ishrane i mi smo se na to već navikli. U početku smo imali stres i mi a i ona. Ponajviše njen veterinar koji je bio u strahu kad god ga mi pozovemo. 
Dora je pas iz odgajivačnice i kod nas je došla sa 2,5 meseca kao mala čupava loptica. Od prvog dana je pokazivala da je emotivni svojeglavi mali psić. Rad sa njom je znao dobro da preznoji Tam ali je uspela od nje da napravi izuzetnog psa.
Danas, sa 2 godine, je dama u malom i tako se i ponaša – kao prava pudla
Luna je došla iznenada, neplanirano, sa 6 nedelja, jer malu belu pahuljicu nisu htele tri porodice 😦
Prerano odovojena od majke i svog čopora bila je sva uplašena, smrdljiva, buvljiva u kartonskoj kutiji.
I naravno da je morala da nam odmah osvoji srca, i takva, a spavala je kod mene pola sata kao da mi je govorila: Vodi me kući, biću dobra 🙂
Tako je malena Luna ušla u naše živote.
Dora je tri dana imala odbojan stav prema njoj, dok nije ukapirala da ona nigde ne ide, i samo je jedno veče došla u krevet i krenula da se igra sa njom.

Postoji razlika izmedju njih i to je normalno.
Dora je od rodjenja imala dobre ljude oko sebe a Luna nije.
Luna je rođena u domu štancerke (to saznamo sasvim slučajno) gde je pitanje kako je tretirana od početka svog prvog udisanja vazduha, od svog prvog plača, od svog otvaranja očiju.
Za granule ili kuvani obrok Luna skače u krug i jede kao ulični pas. Naravno da radimo na korigovanju takvog ponašanja ali me duša boli kada je vidim takvu.
Tretman ima isti kao i Dora i nema odvajanja ali se vide razlike baš kod hrane najviše.

Polako, lagano i ona uči od Dore, upija, hoće sa Dorom sve da deli. Donosi joj koskice, nema ljubomore uopšte sa njene strane i baš je divna devojčica.

Imala je sreće da dodje kod nas a šta bi bilo da je završila kod  neke štancerke koja bi je parila na svako teranje? O tome ne smem ni da mislim ali mi se gade osobe koje ne znaju da nadju sebi posao već žive na račun drugog bića. Ustvari, to i nisu osobe…to su paraziti ali njima će suditi neko drugi a ne ja.

Dora i Luna ❤

Napisano davne 2013-te.

Ova 2022-a je odnela Doru da pravi društvo Eli, da bude drugarica i ćera mom ocu.

Verujem da su svo troje srećni zajedno.

Voli vas Sju

…A vreme ipak ide, ne staje…odmičući, za sobom ostavlja djetinjstvo, mladost, priželjkivanja, osmeh, suze…. zvezdano nebo iznad nas…

Pazljivo sprema u kofer sećanja, svaku izgovorenu i neizgovorenu reč, poznata lica, ocvale bagremove i neka davna obećanja…

Uzima…i odlazi…

A, nama ostavlja svu gorcinu nedorečenosti.

Neki ljudi su kao ogrlica. Drže sve oko sebe zajedno i ne hvale se time. Ne vidite taj deo njih dok se ne slome.

I onda naučite da je kasno da cenite to što oni jesu. Nenametljivi.

Oni samo odu i ono što ostaje je žaljenje.

Zato pozovite ljude, vaše ljude, koji sve drže da se ne raspadne. Sutra možda bude kasno.

Tražim te u očima mnogih pasa a ne nalazim. Kako si iznenada otišla tako si Lunu i mene ostavila da te tražimo u svemu.

Znam da nas gledaš odozgo i znam da ću te tvoje braon okice videti u drugom psu.

I budi uverena da ću mu pružiti dom.

Znaš me.

Trčkaraj slobodno, Luna te dostojno sledi ❤️

Ljubimo te gde god bila.

Moj život je obojen uspomenama, bile one lepe ili ne tu su da me sete.

Ne možemo sve da zapamtimo i zato ja pišem. Trudim se da deliće uspomena ostanu negde zapisane i da mene nadžive.

Možda ih jednog dana ubacim u knjigu i napišem na kraju: Za moju Tam od majke fajtera.

Dovoljno.

Dok ovo pišem sećam se jednog jula, mene sa 17 godina, selo i obavezna žurka u Domu kulture.

Te večeri sam pogledala u nebo i poželela da što pre porastem i imam dovoljno godina da mogu sve. Da odputujem, da vidim, da se zaljubim, da se smejem, da živim.

I sećam se jedne Svetlane koja je starija od mene i njenih reči: Ne žuri, svet nije tako sjajan. Ali neću ti ubijati volju. Saznaćeš sama.

Saznala sam naravno.

Naučila mnogo toga.

Pogrešila u proceni više puta.

Smejala sam se, plakala, trčala po kiši, bežala od komšijskog psa, kampovala sa druśtvom. Volela.

Praštala.

Bila drska.

Podelila poslednji dinar.

Ispisala stranice života kako sam najbolje umela.

I bude mi žao kada shvatim da sam pomalo iznerverila tu 17-to godišnjakinju jer znam da je htela nešto drugo ali ne biramo mi uvek put. Desi se da nam život iscrta stazu po kojoj hodamo drugačije nego što smo hteli.

Onda se pitam da li je imalo smisla sve? Sva radost i muka da li su vredne borbe? Jesu.

Polako sam se umorila i povukla u svoju ljušturu da odsamujem mnogo toga.

A kada pogledam, nisam ja od života mnogo ni tražila.

Pustila sam da me vodi.

Verovala sam mu.

Računam da zna šta radi.

Uvek postoji neka istina u onome

“Samo se šalim.“

Uvek postoji neko znanje iza

“Ne znam.“

Uvek je nekakva emocija skrivena iza

“Nije me briga.“

I uvek je nekakva bol skrivena iza onoga

“Dobro sam.“

Boje uspomena