Author Archives: Suzi

Godinama smo je obilazili, onako u prolazu, gledajući je. Nasledila je moja baba od svoje svekrve jer majku nije imala. Divna oniža starica ljubavi puna je od treće godine osetila šta znači biti neželjeno dete. Sa bratom se grčevito držala za ruke i sigurna sam da je grabila što pre da odraste. E moja baba Mirka 🌹

Koliko nam je samo ljubavi pružila.

U toj škrinji su bili stolnjaci, posteljine, krpe, pletene čarape i dve prelepe crne haljine sa čipkom. Obe je baba ostavila kao uspomenu na tetku koja je jedina od dece završila fakultet.

Na dnu je bio izvezen peškir od platna sa ružama na krajevima i imenom Evica. Njeno dete (moja nesudjena tetka) koja je sa šest godina preminula od posledica šarlaha.

Iako volim da pričam, da pitam….shvatila sam da je ponekad bolje zaćutati i pustiti. Ne dirati rane.

Godine su odmicale i ta škrinja je prebačena u deo stare kuće i pokrivena. Ostavljena je da čeka neka bolja vremena i naslednicu.

Na sreću, svoju ćerku sam vaspitala da nikada ne gazi po prošlosti i da je ona ta koja joj je utkala ovo što je danas. Čestita i valjana mlada žena.

I tako, davne 2017-te moja ćerka i njen čovek su otišli za to isto selo. Pronašli mnogo buradi raznih veličina, ćupove stare i pokrivenu drvenu škrinju.

Majka, mogu li da je ponesem u Beograd?

Sve što vas se svidi ponesite.

I tako bi.

Pokušali su da je srede ali joj nije bilo spasa. Godine stajanja su učinile svoje.

Nije bačena, stoji u ćošku zetove kuće, u garaži. Dat joj je duh ovog vremena ali je ona poželela da ostane zauvek samo škrinja moje baba Mirke.

Burad su postala deo doma moje dece i pored novog nameštaja govore priču ko ume da sluša.

Na svemu tome su otisci moje babe, mog dede.

Čuvajući njih čuvamo uspomeni na davna vremena, na jedno selo Katun gde sam leta provodila. Na slatko od grozdja, jagoda, kajsija u kredencu. Na vino i rakiju u podrumu, na sokove u staklenim flašicama.

I znate šta?

Drago mi je što sam imala od koga da naučimo da budem ovo što sam danas. Što mi je vodilja osmeh moje babe pun ljubavi i brige i odlučnost mog dede.

Neko je morao da nasledi duh dobrih ljudi. A ima nas.

Hvala ti baba Mirka za ovu škrinju.

Hvala ti za sve.

Voli te tvoja Suza.

Mogu vam pisati o strahovima vezano za bube, za gubitak dragih ljudi ali neka to ovog puta bude daleko od narednih redova.

Bojim se sebe.

Naučila sam sa godinama da sve što dodje mora i da prodje. Ostavljalo mi je ožiljke, teralo do granica izdržljivosti, mučilo, savijalo ali sam gurala napred.

Nije da nisam padala ali me evo. Osećam ponekad da mi je koža ogrubela od mnogo toga ali neka je. Zbog nje sam ovo što sam danas.

Jedna obično neobična žena.

„Pobedjuje nas samo ono čega se plašimo” kaže latinska poslovica.

E baš zbog toga ne dam da me pobede sopstveni strahovi. A ima ih vala dosta. Kako god da saberem i oduzmem plašim se uvek sebe.

Umem da se stegnem i čekam udar, da se zgrčim i branim sebe od bilo koga.

U tom položaju nisam uspela da prepoznam mnogo toga.

Možda su neke dobronamerne reči ili nežne ruke pokušale da me zaštite ali ja nisam dozvolila. Nenamerno.

Onda bi tama bila ta koja bi me okružila i naterala na strah. Ne volim mrak. Tera me da bežim, da tražim ono nešto svetlo. I imala sam uvek to nešto što me je guralo napred.

Razočaranja.

Bol.

Suze.

Tuga.

Sve ovo kada stavim u jednu kutiju dobro zatvorim jer kako će do mene doći radost, osmeh, sreća, ljubav, ako ne verujem da postoje?

E tu se bojim sebe.

Bojim se da neću prepoznati dobro srce, dobre ruke, pogled koji me miluje ako ne prestanem da zgrčena čekam udar.

Jedino što je izvesno je da se menjam, da pokušavam, da grabim, učim…. Pokušavam da pobedim sebe.

Ova bitka će biti najteža.

A to tako liči na ceo moj život.

Bojim se da mi ne postane svejedno.

Dobri muškarci ostaju sa nama do kraja.

Nikada ne dozvolite da duhovi prošlih veza stanu izmedju vas.

Nije on kriv zbog ponašanja bilo koga, niste vi krivi zbog bilo koje druge žene u njegovom životu.

Zato samo napred bez straha i ne zaboravite – Dobri muškarci ostaju sa nama do kraja.

Postoje dani kada mi više nedostaje nego obično ali se trgnem brzo jer znam šta bi mi rekao: Suzo sine, nemoj suzu da si pustila.

I onda se nasmejem i kao da mu time odam poštovanje.

A zaslužio je da o njemu pišem danima ali bi time mnogo toga ostalo neispričano. Zato doziram.

Moji roditelji su se venčali 25. avgusta davne 1966. godine. I bili su baš lepi, ma najlepši.

Namučili su se u Beogradu, živeli kao podstanari a onda sam varljivog leta ‘68 ja rešila da ugledam svet. Majka nije radila tada, otac je bio vozač tramvaja.

Nije to sada tema….

Htela sam da prenesem ljubav kojom smo bili okruženi brat i ja. Ljubav koja je bila tako jaka jer je ista takva bila ljubav mojih roditelja. Majka oštroumna vodolija sa plavim očima a otac emotivna škorpija sa najlepšim zelenim očima.

Nije bilo podele poslova.

Otac je umeo i hteo da pomogne a njegove punjene paprike i pasulj su blli bolji nego kada je majka spremala. Nervirala se zbog toga.

Simpatično mi kada se setim.

Uvek nasmejan, nikada ljut….otac je bio moja vodilja. Upravo zbog toga sam grabila da budem što bolja u školi. I bila sam. Htela sam da zbog svega što mi pružaju budu ponosni na mene. I bili su.

Majka i on su umeli da odu bez nas i provedu ceo dan van doma.

Obično bih napravila pitu i ponosno ih čekala.

Tu ljubav i to poštovanje sam želela celog života kada ja budem rešila da osnujem porodicu.

Nije bilo baš tako ali život ide dalje.

Skoro čujem pesmu “Like my father” i otplačem.

To je to.

Red je da ostane ovde i seti na divno detinjstvo koje sam imala i na ljubav dvoje ljudi zbog kojih mogu ovo da pišem.

Hvala majka, hvala tata što ste od mene napravili valjanog čoveka.

Voli vas vaša Suza.

Uvek mi nekako ideje padnu dok šetam pse/psa. Volela bih ponekad da ne primetim sve ali primetim. Imam želju da zaglupim ali mi ne ide.

Kada si glup ništa te ne dotiče, ne nerviraš se oko besmislenih stvari. Baš te briga što je kiša.

Ja to tako zamišljam.

I tako u šetnji primetim na prelepom drvetu slomljenu granu koja se grčevito drži za isto.

E to vam je kao kada krpite brak/vezu koja je gotova odavno.

Umesto da presečete vi tražite razlog da ostanete tu.

Nema razloga.

Sve ono što nas je nekada vezivalo je osušeno baš kao i ova slomljena grana.

Ako nemamo snagu da sami pomognemo i odvojimo sebe iz odnosa koji nije dobar, uvek možemo potražiti pomoć. Nije sramota.

I nemojte misliti da je lako. Gde lako. Ako uspemo, lagano se oporavljamo i gazimo dalje.

A tamo napred nas gaze drugi, isti takvi kao mi…….poluoštećeni, polomljeni, nesnadjeni, zalutali.

Treba i to prepoznati.

Sreća je kada nas takve pronadju oni koji imaju volju i želju da nam budu podrška jer veruju u nas. I onda napunite dušu lepotom, nekim čudnim sjajem i poverujete da je nekome zaista stalo do nas.

Polako se podižemo, osoba koju gledamo u ogledalo ima sjaj u očima posle dužeg vremena.

I niz obraze znaju i suze da poteku ali ih neka.

Obrišemo i nastavimo dalje jer nas tamo negde neko voli baš ovakve kakvi jesmo.

A drvo?

Ono se oporavlja i lakše mu je. Tereta više nema i vreme je da procveta opet, da da plodove, da obasja i oboji proleće veselim bojama.

Neka ga.

Svako je krenuo dalje kako je znao. Nekome duže treba da shvati, nekome kraće ali je važno da nas za ruku drži neko kome smo dragi ali na drugi način.

Onaj prvi koji pamtimo je prošao.

Nestao u pepelu.

Sada kao feniks grlimo druge ruke, obraze, ramena, vrat i uživamo.

Dok smo bili deo drveta nismo o ovome mogli ni da sanjamo.

Zato osmeh i presecite ono što je trulo, što je osušeno.

Procvetajte u drugim rukama, na drugom mestu.

Vredite.

Ja vredim to znam i cvetam gde god mi srcu prija. Umem 🦋

Potrudim se da ostvarim svaku želju sebi. Nekada sam oca umela da zagrlim i da potražim nešto a on nije mogao da mi kaže NE. A i moje želje su bile realne. Znala sam koliko mogu da se pruže i to mi je uvek bilo na pameti.

Razmišljam kako ću ostati željna nekih stvari, nekih gradova, nekih kolača, nekih zagrljaja….nečega.

Ostaću željna dragih ljudi ali sam vremeno naučila da nedostajanje podnesem kako treba.

Biće mi zauvek žao što me otac nije godinama prepoznavao, što mu nisam mogla reći koliko ljubavi mi je pružio…. Što mu moja ljubav nije dolazila do mozga.

Nakon mnogo uspona i padova rešila sam da sve svoje želje ostvarim. Jednu po jednu lagano.

Ne gledam na vreme. Puštam da me osećaj vodi. A ume, majka mu stara da me iznenadi.

Da me nasmeje od srca, da mi ispuni svaki atom snage srećom.

Ostaću željna zagrljaja onih pravih. Nekako je do sada većina bila mlaka a ja takve ne volim. Ako ne puca – šta će mi.

Ako me ne protrese celu ne treba mi. Zato sam i sama.

Pa šta?

Ups….. pudla Luna i mačka Snežana me hrkanjem opominju da nisam sama. Naravno da nisam.

Ostaću željna Dore i njenog osmeha ali znam da me čuva i gleda odozgo. I ove suze su Doki ok, moram malo. Znaš, još pričam ljudima o tebi? Da da…. I malenoj loptici koja mi je život oplemenila.

Ostaću željna i kuće u selu mojih dede i babe, sedenja na stepenicama i uživanju u lubenici, u gibanici i mleku koje je svako jutro bilo sveže na stolu.

Ostaću željna i sebe.

Ponekad mi se čini da sam na malenu crnokosu devojčicu stavila previše tereta. Red je da je oslobodim.

Tako da polako precrtavam želje i radim da mi bude dobro. Da nekome zadrhti duša na pomen mog imena.

Ostaću željna mirisa mora, planine, ali dok je Ade sve ću ja to polako da pregazim.

I da, Toscana.

Nju ću ostvariti da ne budem željna onog zelenila, vina i dobrog sira.

Ali za taj put ću držati za ruku nekog.

To sam sebi obećala.’

Na kraju svake rečenice stavljamo tačku. Tako smo naučeni.

Tačke stavljamo i kada prekidamo prijateljstva, veze, brakove….bilo koje odnose.

I nisu sve tačke iste. Ako ih ima tri… znači da nešto možemo nastaviti a ne moramo.

Kada te tri tačke prerastu u jednu onda je odluka doneta. Valjana.

Nekad ne zavisi od nas.

Ponekad je nacrta nego drugi svojim činjenjem a mi prihvatimo.

Shvatimo da je vreme da bude tu.

Imam običaj da svaku tačku proverim. Iako sam veoma impulsivna moj razum kaže da ne treba biti ishitren.

Tačku stavim ako mi neko nije bitan u trenutku i ne žalim ni sekunde.

Nemam vremena da bilo kome dokazujem razlog iste.

Svoje odluke ne menjam.

Čvrsto stojim iza date reči i ne podnosim tapšače ramena.

Gade mi se.

Tačka mi je veoma važna jer me tera da idem dalje.

Pokaže mi put kojim trebam da krenem. Jasno mi pokaže da je iza nje ostala prošlost koja je tu da razlogom. I lagano koračam dalje. Trudim se da budem bolja nego što sam bila juče. I budem.

I biću.

Nekome nagrada, nekome kazna ali nikome otrov. To nije moj film.

Zato volim tačku.

U njoj se nalazi sav moj život, vaš život.

Nekim tačkama betoniramo prolaz delovima prošlosti.

Budućnost nas čeka ali je sadašnjost ono što me tera napred.

Mnogo životnih tačaka sam napravila. I onda kada sam se plašila, radovala, smejala, plakala, brinula…. Sve su one moje i drage na svoj način.

I evo, stavljam tačku i sada.

Jer….sve će ovo jednom biti juče.

Ljubi vas Sju ❤️

Manipulacija je oblik ponašanja koji služi postizanju lične koristi u svakoj situaciji bez obzira koliko to drugome štetilo ili ne. Takvo ponašenje predstavlja perfidnu igru, gde ništa nije onako kako vam na prvi pogled izgleda. Prema tome, nekada je jako teško prepoznati emocionalne manipulatore jer su u stanju da vas suptilno nateraju da uradite ono što oni žele a da se pritom osećate dobro i korisno u vezi sa tim. U daljem tekstu prikazane su odrednice za uočavanje manipulativnog ponašanja.

Iskernost i manipulacija

U komunikaciji sa manipulatorom iskrenost ne pomaže. Ukoliko bilo šta izgovorite to će biti izokrenuto iako su činjenice na vašoj strani. Na primer, ako ste besni što vam je manipulativna osoba zaboravila rođendan, njena reakcija na to će izgledati ovako: ,, Strašno mi je žao što misliš da sam zaboravio/-la na tvoj rođendan, trebalo je da ti kažem sa kolikim stresom se suočavam u ovom momentu-ali nisam hteo/-la da te zamaram time. Mada, u pravu si možda je trebalo da zanemarim sav taj bol (ovda se mogu pojaviti i prave suze) i da se fokusiram na tvoj rođendan. Izvini.“ Iako slušajući izgovor koji vam osoba daje osećate da joj nije zaista žao, kako je izgovorila toliko lepih reči ne možete ništa da kažete protiv. Šta više možete se naći u ulozi tešitelja. U ovakvim situacijama, bitno je da ne popuštate uopšte – ne tešite, ne prihvatajte nesuvisla objašnjenja i izvinjenja. Ako osećate da je izvinjenje lažno – ono zaista to i jeste. Pazite se ukoliko manipulator oseti da vas je zaveo svojim manevrom, postaćete njegova stalna ,,žrtva“.

Oni se pretvaraju i kada čine nešto za vas

Ako ih zamolite da vam nešto učine oni će skoro uvek pristati, ako se već nisu punudili i sami da vam pomognu pre toga. Ako im se zahvalite i prihvatite pomoć, oni će napraviti mnoštvo neverbalnih znakova, gde ćete vi prosto osetiti da bez obzira šta su obećali to neće biti ispunjeno. Ako im kažete da ne izgleda kao da će učiniti to što obećavaju oni će vas uveravati da nema govora da neće to učiniti i da su vaše primedbe nerazumne. Glavno pravilo je da ukoliko manipulator kaže DA naterajte ga da ako ne ispuni obećanje oseti da znate da to nije hteo ni da učini, i naterajte ga sledeći put da prizna da nešto neće učiniti iako obećava da hoće. Kada počne da teatrališe uradite nešto kako bi video da ne obraćate pažnju-stavite slušalice za slušanje muzike, izađite iz prostorije i sl.

Emocionalna manipulacija je način ponašanja koji se javlja kod određenih poremećaja ličnosti (granični, narcistični, antisocijalni, histrionični) pa je često možemo staviti u kontekst nekog šireg psihološkog problema. Ovo ponašanje je gotovo nemoguće izmeniti jer donosi korist osobi koja ga primenjuje. Nije mnogo ni korisno ukazivati manipulatorima na njihove postupke i neispravnost, jer ih to svakako neće naterati da ih promene, ne žele time da se zamaruju, nemaju motiv jer nije im ni bitno da udovolje vama nego sebi. Kada vi ne budete radili ono što oni žele, lako će naći nekog drugog.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Mnogo puta su me ljudi pitala a i moja doktorka kako sam izašla iz svega čvrsto koračajući.

Prosto, svima bih odgovorila.

Kada mesecima čekate po hodnicima rezultate krvi, raznih snimanja shvatite da se niko umesto vas ne može boriti.

Mogu da budu podrška i bili su, ali je borba uvek samo moja.

I ja sam odlučila da je igram kako najbolje umem. Ne prihvatanjem da sam bolesna.

A bila sam.

Radila sam sve kao da meni nije ništa. Gledala u ćerku i drage ljude i gurala napred.

Sećam se pogleda tužnih ali i to je ok.

Mnogo toga sam shvatila i u čekaonicama. Gledala druge ljude i pitala se koje misli njih more, koje bitke biju. I ulazila lagano u priču sa prvom osobom. Prvo ona pitanja zašto smo tu a onda o deci, o majci, ocu, bračnom partneru o psu.

Na tim mestima sam naučila mozak da loše potisne, sažvaće i odbaci.

Sećam se začudjenog pogleda moje doktorke koja me je pogledom skenirala. Znaš, ovo retko ko ovako može. Mislila sam da si išla kod psihijatra.

Postoji teorija o tome ali tek sada, uživo, vidim nekog kao ti.

Uvek si nasmejana i ne voliš ovaj aparat za pritisak.

Borićemo se.

Nasmešila sam se i rekla: Ova bitka je moja. Samo moja. Ali ćemo je proći zajedno koliko nam vreme dozvoli.

I išla sam napred, čitala, istraživala, plakala, bila uplašena ali sam išla. Nema padanja blizančice.

I nisam pala.

Sve što nas u životu snadje ima tu moć da nas promeni, zaustavi na trenutak, nauči nečemu ili oplemeni.

Nakon svega sam krenula da pomažem životinjama koliko sam mogla. Ćerka je bila mala ali smo uz našeg psa učile i volele.

Ja sam pomogla njima a i oni meni. Svojom ljubavlju su mi pokazali da im je svaki obrok dar.

Zato ne prihvatam da nešto ne mogu da uradim, da ne mogu da pomognem, da ne mogu da nahranim gladne.

U vreme kada sam bila bitke u čekaonicama, dok sam čekala novi dan, osmehivala sam se.

Trebalo je ćerki pokazati kako se piše kosa tanka uspravna debela, trebalo je prošetati psa, nahraniti ulične pse.

A za sve to mi je trebao osmeh i volja.

Imala sam sve to. Imam i danas.

Bitke bijem i dalje ali znate šta?

NE PRIHVATAM da me slomi ništa što dodje.

Ljubav je ono što me je guralo napred.

I mislim da je baš iza ćoška neko ko me očekuje. Ma znam da jeste jer da drugačije mislim ne bi me ni bilo.

Prihvatam da sam samo jedna mala žena koja ima veliko srce. I to će tako biti zauvek.

Davnooo, baš davno kada sam imala tri operacije i kada mi je odstranjen deo koji je veoma vaźan u ljudskom telu, bila sam očajna.

Štitna žlezda. Pa da. Imala sam 29 godina.

Ono što mi je bilo neverovatno, čudno, zastrašujuće je saznanje da ću doživotno morati da uzimam tabletu koja će mi nadomestiti ono što je uklonjeno.

Prvo mi je bio šok a onda sam otplakala. Presabrala pa opet otplakala. Otišla ispred ogledala i samoj sebi rekla: Možeš ti to.

Ali nije bila samo tableta u pitanju već silne kontrole. Mogla sam.

I onda gde god da krenem prvo spakujem njih.

Bez toga ne smem da krenem.

Jednom sam zaboravila da popijem a krenula u grad. Tak strah vam ne mogu opisati. Kao da sam pošla bez jedne cipele.

Nije mi bilo lako da prihvatim sve to ali ko je mogao da me bolje bodri nego ja.

Potrudila sam se da mi to postane navika, da ne padam u očaj, da ne patetišem, da ne plačem.

Ostala sam živa a moglo je da bude i drugačije. E upravo zbog tog da je moglo da bude i drugačije ja gazim svaki dan.

Padala sam mnogo puta ali sam brzo i ustajala. Nema toga.

Naučila da se radujem sitnicama jer iako želim sve ne mogu biti alava. Nisam tako satkana.

Od sitnice lako napravim moj veliki svet, meni bitan.

I koliko god da nekome deluje da je mali pomak za mene je kao da pomeram planine. A verujete mi pomerala sam ih.

I žuljeve imala i ispucalu kožu ali sam išla napred.

Računam uvek da me tu, baš tu, iza ćoška čeka sve.

Zato i gazim svaki dan.

Kada mi bude postalo svejedno neće biti ni mene.

Bila sam i povredjena, bila…. Pa šta? Nema plakanja. Ne priznajem suze jer mi posle njih nije lakše.

Zato svako jutro počinjem sa osmehom, sa novom nadom, sa mojim ljubimcima i tom tabletom koja mi život znači.

U toj malenoj tableti je velika snaga. Za mene najveća.