Author Archives: Suzi

𓂀 𝓜𝑜𝓇𝒶𝓂𝑜 𝓅𝑜𝓃𝑒𝓀𝒶𝒹 𝒹𝒶 𝓅𝓇𝒾𝒽𝓋𝒶𝓉𝒾𝓂𝑜 𝒹𝒶 𝓈𝓊 𝓅𝑜𝒿𝑒𝒹𝒾𝓃𝑒 𝓈𝓉𝓇𝒶𝓃𝒾𝒸𝑒 𝓃𝒶š𝑒𝑔 ž𝒾𝓋𝑜𝓉𝒶 𝓏𝒶𝓉𝓋𝑜𝓇𝑒𝓃𝑒 𝒷𝑒𝓏 𝓅𝓇𝒶𝓋𝑜𝑔 𝓇𝒶𝓏𝓁𝑜𝑔𝒶. 𝓑𝑒𝓏 𝓏𝒶𝓀𝓁𝒿𝓊č𝓀𝒶…

𝒩𝑒𝓂𝒶 𝓅𝑜𝑒𝓃𝓉𝑒 𝒹𝒶 𝑔𝓊𝒷𝒾𝓂𝑜 𝓈𝑒𝒷𝑒 𝓅𝑜𝓀𝓊š𝒶𝓋𝒶𝒿𝓊ć𝒾 𝒹𝒶 𝓏𝒶𝓁𝑒𝓅𝒾𝓂𝑜 𝒹𝑒𝓁𝑜𝓋𝑒 𝓀𝑜𝒿𝒾𝓂𝒶 𝒿𝑒 𝓈𝓊𝒹𝒿𝑒𝓃𝑜 𝒹𝒶 𝒷𝓊𝒹𝓊 𝓅𝑜𝓁𝑜𝓂𝓁𝒿𝑒𝓃𝒾. 𓂀

Čudno je to kako ne umemo sa vremenom dok smo klinci. A i zašto bi?

Uživamo u svakom danu i jedina briga nam je da li je Mira izašla napolje i da li je Jovan poneo klikere za mog brata.

I onda lagano ulazimo u period kada rastemo, kada nam stopala postaju veća, kada gazimo i grabimo da odrastemo.

Gledano sa ovih mojih 50 i kusur preko, pitam se gde sam žurila? Ali ne bih ja bila ja da nisam grabila. I sve me je zanimalo. Svaka knjiga, svaka salveta, svaka žurka sa drugovima, svaki novi kolač, sve.

Imala sam i simpatije. Ja 😁

Sećam se jednog Martina iz osnovne koji se svideo mnogim devojčicama. E to mi je bio cilj. Kako da me on primeti.

I uspela sam.

Ljubomore mnogo ali me nije zanimalo. Doduše nije me ni on zanimao nakon par dana jer je imao glup smeh. Kao lisica koja pišti. Rekoh mu da je divan ali ne.

Tek sada kada vraćam film primećujem da sam bila svoja i vala nisam se promenila.

I tako prodjoše godine i ja odoh malo dalje od osnovne škole.

Sama sam se gurala da predam dokumenta, sve sam ja to spremila. Moje obavestila da sam se upisala. Dovoljno.

Vreme provedeno u srednjoj školi me je malo promenilo. Počela sam sa shvatam kako teku dani i da moram da iskoristim svaki od njih.

Posebno jer smo u odeljenju imali drugaricu Marinu koja je nakon dve godine preminula zbog bolesti i pored velike borbe.

Onda sam odrasla naglo rekla bih.

Do juče sam joj šaputala da dobije tu prokletu dvojku a tog odvratnog dana smo gledali i plakali za njom.

Život.

I onda sam odlučila da ne čekam ništa. Da ne čekam da kaźem nekome da mi je stalo do njega. Da jasno iznesem svoj stav, da ne dozvolim da bilo ko ugnjetava slabije. Da jasno kažem kada me neko nervira. Vremenom sam sebe oblikovala u ženu koja je satkana od emocija, koja uvek stoji iza svojih reči, koja brine od životinjama, o ljudima.

Kako god, vreme ne čeka da porastete. Ne čeka da shvatite ko ste, šta ste, gde ste. Ono neumitno teče i na nama je da ga što bolje iskoristimo

Svako novo jutro nam daje šansu da budemo bolji nego juče. Da nadjemo taj tako potreban mir. Da živimo. Ako umemo. Ukoliko ne umemo vreme će nas pregaziti a mi ćemo se u nekom domu za stare lupati u čelo jer nismo verovali.

Zato živim i setim se često Marine.

Setim se nje u sali za fizičko kako sedi dok svi trčkaramo. Setim se i sebe kako trčim prema njoj i kažem da probamo zajedno nešto. Uspela je malo ali je to bilo sve.

Moja Marina draga, vreme nas je lagano gazilo, gazili smo i mi njega ali mi nije zgazilo empatiju za dobre ljude.

Za loše ljude imam uvek dozu neprijatnosti ali je sami traže.

Kada pogledam vreme je potrebno za sve.

Pa i za ovo što pišem.

A ja vreme uvek nadjem za ono što srcu prija.

Umem.

O njemu tako lepo ćutim. Sve što je iko trebao da zna o nama smo mi. Par dragih ljudi je dobilo deo nas. Dovoljno.

A nismo očekivali jedno drugo. Uplašena od mnogo loših godina iza sebe bežala sam od njegovih mladih godina. O koliko sam bila uplašena. Godine iza mene su mi donele iskustvo i par bora. Mnogo radosti i suza…..ma svega je tu bilo.

Odjednom se pojavio neko kome sam bila bitna ja. Onako ranjena, uplašena kao srna, nepoverljiva, pretužna, sama sebi teška. Njemu ne.

Uporna dupla muška škorpija. Moja. Zauvek.

Ali to sada znam.

Pustio me je da sama odlučim kada je vreme da se vidimo. Pustio me je da budem ja.

Imao je živaca da skida lagano sa mene oklope teške.

Gledao me je očima kao niko do tada. Voleo me je pogledom. O kako je samo to znao.

Ume i danas iako nismo zajedno.

Povremeno pusti poruku: Trčiš mi tako u mislima i volim to. Da li si dobro lepa ženo?

Jesam, dobro sam.

Pomislim i ja na tebe. Znam da znaš.

Tačno oseti kada mi nije dan. U tome je nepogrešiv.

Odmeren, vaspitan, kulturan, temperamentan.

Sve što sam sa njim imala je u posebnom delu srca. Retko kome dozvolim da pridje blizu. On je umeo.

Oči modro plave, čudno lepe i osmeh kada me uhvati za obraze i poljubi u čelo.

Neprocenjivo.

Zahvalna sam mom Andjelu čuvaru što ga je poslao u moj život. On je bio moj dar za sve loše godine. Za sve suze, optužbe i osećaj nemoći. Sve sam pored njega zaboravila. Sve loše smo zajedno zakopali.

Nismo zajedno ali smo čudno povezani. Prejako a opet nemoguće.

I dok budem disala pamtiću sve a pamtiće i on.

Ovo je priča koju želim da pamtim do poslednjeg daha.

Vredi.

***Nikada ne žalim što sam deo svog života provela sa nekim. Uvek mi je dato novo iskustvo, predivna emocija za pamćenje. Iako nema više nas, vreme provedeno zajedno se pamti. Sazreli smo zajedno a sada sazrevamo kako najbolje znamo. Hvala ti.

***Kažu da je biti sam preteško. Lično mislim da je strašnije biti okružen pogrešnim ljudima zbog kojih se osećaš usamljeno. E to je preteško.

***Zahvalna sam svim ljudima koji su bili deo mog života. Neko je ostavio trag, neko me nasmejao, neko razbesneo. Zauvek pamtim ljude koji su me iskreno nasmejali, brinuli o meni, o kojima sam ja brinula. Svako od njih me je u jednom periodu života učinio srećnom. Hvala im.

Ovu belešku posvećujem Bebi, još jednom psu koji je, nažalost bio žrtva NEčoveka, kao jedno veliko IZVINI za sve što je pretrpela u svom kratkom životu 😦
Nije bitno što je nisam videla ali njene mile okice su bile dovoljne da se ja ovako tužno osećam od prve njene slike.
Koliko samo mora, TAMO NEKO, da bude bolestan, umobolan, jadan, prazan i nesrećan da nanese zlo ovom milom biću?
Dokle više? Dokle će neko sebi davati za pravo da seče noge, uši, da prebija i pali štence?
Ne mora niko da voli životinje kao ja ali ne mogu da verujem da udišem isti vazduh sa bolesnicima kojih je puna Srbija.
Poštujući druge poštujem samu sebe i toga se uvek držim ali ne mogu više da ćutim.
Mili su isečene noge i gde je krivac? Nikada nije pronađen 😦
Beba nikome ništa nije zgrešila, verovatno je verovala i tom „čoveku“ i prišla za mrvicu hrane nadajući se da će dobiti maženje i zagrljaj ali nije. Dobila je isečene uši i repić i samo mogu da zamislim koliko se jadna borila i cvilela i koliko je nju to sve bolelo.
A onda je puštena da tako unakažena šeta , da iskrvari do poslednje kapi krvi i da umre sama, napuštena, uplašena, gladna, tiho i polako 😦
Zbog nje i zbog svih drugih mučenih pasa mislim da je DOSTA!
Dosta je više torture, mučenja, prebijanja, paljenja, sečenja, udaranja…..DOSTA!!!
Svoja nezadovoljstva spostvenim životom neka ti bezmudići leče na samom sebi. Neka sebi udaraju batine, neka sebi seku po neki prst, neka sebi pale kosu, oči, uši…
Ostavite pse, mačke i druge životinje da ih vole ljudi koji imaju srce veliko kao kuća i pustite me patetike kako treba pomoći nekom detetu, ženi, muškarcu….pre nego životinji.

Svi smo isti pod kapom nebeskom 🙂

29.10.2013. prestalo je se bori maleno telo i otišlo sa one strane duge u bolji svet 😦
Bebo, još jednom IZVINI za sve patnje koje si preživela, osetila i nadam se da si se, srce moje malo, odmorila 😦

***Za dve stvari u životu se ne treba boriti, za pravu ljubav i prave prijatelje. Oni dodju tako normalno.

***Nikada se ne pretvaram da mi je neko drag ako nije. Uvek sam kulturna i tolerantna ali postoji razlika izmedju biti odrastao i biti lažan. Lažna nikada bila nisam. Sa mnom svako zna na čemu je. 🌹

***Nikad neću prestati da činim dobre stvari.

Ponekad će mi neko okrenuti leđa ali me ne zanima.

Osećaj prave ljudske snage i dobrote je nešto što mi niko ne može uzeti…

Nema ništa lepše od toga da budemo ljudi .

***Niko ne zna šta se desilo izmedju osobe koja sam bila i kakva sam danas. Nije bilo uputstva, nije bilo putokaza kako da se promenim. Samo sam jednog dana pogledala staru sebe i nasmešila. Oslobodila sam je tereta.

I to vam je život. Ukratko.

Na 600 km od nje dok vatra pucketa on zamišlja nju. Lagano mu prolazi kroz misli kao srna kroz polje. Shvatio je, nije glup, da je najzad u jednoj ženi pronašao nekog ko će zalepiti sve polomljene delove njegove duše. Nije joj se nadao.

Prosto se pojavila.

I neka je.

Pomislio je prvo da je ista kao druge, da će mu slomiti i ono malo snage ali mu je obećala da nema nameru to da radi.

Obećala je da će ga razmaziti, da će ga čuvati od samog sebe.

I on joj je poverovao.

Po prvi put nakon mnogo godina pojavila se žena koja je u njemu videla čoveka.

Svog čoveka.

Imam li snage za nju?

Dok vatra pucketa tražio je odgovor u svakom plamenčiću.

Imam nego šta.

Pregurao sam mnogo toga i mnoge tajne krijem.

Jednom ću joj sve reći.

Jednom ću je zagrliti pa neka pucaju kosti ali mora da zna da je moja.

Lomile su me na sitne komade. Jesu.

Davao sam sebe celog pogrešnima ili manje bitnim.

I onda je polako zamislio kako vozi ka Beogradu sav ustreptao. Drugačija je, mir uz nemir će mi doneti ali ja to volim.

I obećala je da će ćutati sa mnom a to mi je baš potrebno.

A ja ću je grliti kao da sutra ne postoji i gledati u njene zelene oči.

Kupiću joj spavaćicu malu da je čeka.

Hoću da bude moja baš u njoj.

I pustiću joj pesmu moju omiljenu i ona će me grliti i ako mi suza krene jer joj je stalo do mene.

Jednoj nepoznatoj ženi sam bitan kao da me zna godinama.

Jednoj ženi sam obećao da ću joj dati dušu.

Tako će i biti.

Dok vatra pucketa na 600 km od nje znam ko mi čuva srce.

Moje srce koje će ona pažljivo negovati.

Moja vernost me je držala na mestu gde moj zdrav razum trebao da me izvuče. Najgore što sam po sebe uradila je, što sam ignorisala ONO loše u nekome. Nikada više. 🌹

***Ne volim razgovore na silu. Ne volim odnose izmedju ljudi na silu.

Nikako ne volim prijateljstva koja to nisu.

Jednostavno, ne forsiram nikada ništa. Puštam da mi vreme pokaže vredi li neko i mrvicu moje pažnje.

Ako treba da se slomi nešto – neka.

Ukoliko nema trunke podrhtavanja izmedju nas…. Nema nas.

***Čini nam se da se ništa ne menja iz dana u dan. Kada se okrenemo shvatimo da ode još jedna godina i da je mnogo toga drugačije. Neverovatno je šta jedna godina može da promeni u čoveku. ❤️

***Ne boli vas kada neko ode, već ono što vam povremeno prodje kroz misli kao munja. Ti mali podsetnici nečega što vas je činilo srećnim. 🦋

***Tražim nekog da me motiviše, inspiriše, podržava. Nekoga ko će mi držati pažnju, ko će me voleti baš ovakvu…i učiniti srećnom. A onda shvatim da sve što tražim nalazim u sebi.

***Počeli smo da ignorišemo jedno drugo, daljina je tome doprinela dosta. Pravili smo se ludi i ignorisali očigledno, pa i tu drugu osobu koja je postojala izmedju nas. Ja svesno, ti namerno. Gledano sada, oboje smo znali da nije trebalo tako da se završi. Ko zna…

Nekada sam ih slala i jedva čekala da stignu. Kupovala raznih boja koverte, papire, palila ivice da bude što lepše. A onda se sve nakako promenilo. Telefoni su polako ulazili u svaki dom, bilo je čuvenih dvojnika ali šta sad 🙂 Kako bismo se inače upoznali sa komšijama. Doduše u to vreme smo ulazili jedni kod drugih jer niko vrata nije zaključavao. Pozjmljivali sve što nam treba, vozili na parne i neparne dane, imali tv program do 22 h i ajd u krevet. Ma svega je bilo.

Nego da se vratim na pismo.

Danas je to retkost a ja volim da iznenadim drage ljude na ovaj način.

Smatram da će tako deo mene ostati da postoji i kada me ne bude bilo.

Ovo pismo neće nikada biti poslato jer ga upućujem sebi.

Da me uvek seti na ovaj dan i misli koje lagano idu.

Sju draga, znam da nisi mnogo togla planirala da ćeš preživeti ali evo te, koračaš napred i slušaš ovo drugo ja koje te bodri.

Sa godinama sam se umorila verujte mi. Bacala bisere pred svinje nadajući se da će me razumeti. Dosta njih i jeste, dosta i nije.

I došlo je vreme da mnoge tačke stavim. Da mnogo toga ostavim tamo negde daleko. Bitne tačke.

Nebitne ili lagane su odavno stavljene. Meni je to bar lako.

Jedan muškarac mi je napisao: Ja to ne bih izdržao, svaka ti čast.

Čuvam tu poruku kada posumnjam u sebe na tren. Pročitam je i odmahnem rukom.

A nije majka kukavicu rodila.

Sju, iza tebe je mnogo toga dobrog a i lošeg. Mora to tako. Mora taj životni mix.

Ne pitam se više da li je bilo negde zapisano da sve ovo prodjem? Naravno da jeste jer moj blizanac mora sve na teži način da dobije. Neka.

Ljudi misle da mi je sve bilo servirano, da sam neko ko nema probleme. Greška ali neka misle.

Dore nema, potresla me mnogo ali su tu Luna i Sneža. Zajedno smo trojac koji čini da ulepšavamo život jedna drugoj.

Zažmuri Sju i maštaj. Odlutaj medju polja Toscane koje znaš sa slika i zamisli kako sediš na ogradi u smiraj dana i slušaš tišinu.

Odmori se. Zaslužila si.