Author Archives: Suzi

Iza mene je mnogo odluka. Neke su bile valjane, neke poučne, neke su usrećile drugo živo biće, na neke nisam ponosna ali su moje.

Jednog dana sam odlučila da sa drugaricom odem u Omiš i provedem nezaboravnih 15 dana.

Svesno sam odlučila da pauziram fakultet da bih postala supruga i majka.

Pametna odluka.

Nije bilo pametno što sam pustila da godine idu bez ljubavi ali i to je lekcija meni.

Jedna od boljih, ma najboljih odluka je bilo udomljavanje malene pudle Lune, Maze iz azila, male mace pokisle sa ulice koja je princeza doma moga. Snežana moja.

Odluka na koju nisam ponosna je emotivno povredjivanje čoveka koji me je voleo. Nije zaslužio, ali je u moj život ušao nakon razvoda i nisam umela da prepoznam (emotivno sludjena) dobro srce. Nakon dve godine sam rekla izvini i probala da objasnom sebe. Probala.

Svesno sam neke drage ljude isekla iz svog života jer su svojom nečinjenjem a činjenjem to zaslužili.

Pustila sam ih niz vodu.

Sve svoje odluke sam donela onako kako sam u trenutku poželela.

Bile male ili velike sve su deo mog trenutnog osećaja i intuicije a u to ne sumnjam.

Jedan trenutak je bio dovoljan da se zaljubi u Rio de Ženeiro i da ostatak provede u njemu, stvarajući malo remek delo. Nakon što je proputovao ceo svet, Čileanac Horhe Selaron je 1983. godine stigao i u Rio de Ženeiro. Već na prvi pogled rodila se ljubav, zbog koje je rešio da ostane u njemu. Nastanio se u zgradi koja se nalazila na vrhu ruiniranih stepenica, a kako bi zaradio za život prodavao je svoje slike. Ubrzo je shvatio da su stepenice niz koje se gotovo svakodnevno spušta i penje u veoma lošem stanju, pa je odlučio da interveniše.

Sav novac je trošio na kupovinu novih keramičkih pločica, karakteristike po kojoj su stepenice vremenom i postale prepoznatljive. Danas se niz njih 215 u dužini od 125 metara može videti preko 2.000 različitih vrsta pločica, iz najudaljenijih delova sveta poput Aljaske ili Kraljevine Esvatini. Motivi koji ih krase su raznoliki i predstavljaju svojevrstan omaž različitim zemaljama i njihovim karakteristikama po kojima su prepoznatljive, poput životinja, zastava i slavnih osoba. Ipak, onaj koji se najviše ponavlja uglavnom privlači i najviše znatiželjnih turista koji se nađu u blizini ovih stepenica. Reč je o motivu trudne Afrikanke, koja je ujedno bila i glavni motiv većine Selaronovih slika koje je prodavao da bi prikupio novac.

Za života je govorio da je ovo njegov način da oda počast brazilskom narodu i da će on biti gotov tek onda kada njega ne bude bilo. Ovaj trenutak se desio nakon trideset godina od dolaska u grad u koji se zaljubio na prvi pogled. Na istim stepenicama u koje je uložio godine truda, nađeno je umetnikovo beživotno telo prepuno povreda.

Čoveka koji je za života proglašen počasnim građaninom Rio de Ženeira – grada na čijim ulicama je ostavio neizbrisiv trag i natpis „Brazilu, volim te“.

Nepoznat autor

Dragiša Krunić bio je beogradski automehaničar u čiju su radionicu automobile “na lekarski pregled i oporavak” dovozili razni poznati glumci, slikari, režiseri… Godinama se kod Dragiše, čoveka vedrog duha, ali i nadarenog duboresca, pesnika, satiričara, okupljao ondašnji krem društva. Dok bi im se popravljao automobil, on bi se šalio sa mušterijama, ćaskao, vodio ozbiljne razgovore

Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario.

(Preminuo je 2004. godine u Beogradu.)

Jedna od njegovih mušterija bio je i reditelj Zdravko Šotra, filmski reditelj, tvorac raznih serija. Pročulo se na tadašnjoj Radio-televiziji Beograd o automehaničaru koji ima zanimljive priče, pa su Šotri predložili da sa njim napravi scenario za seriju o majstorskoj radionici.

Dragiša bi pričao, Šotra beležio i tako je početkom 80-ih godina prošlog veka, nastala jedna od najpopularnijih jugoslovenskih serija – “Priče iz radionice”, u kojoj su glumili velikani – Zoran Radmilović, Mira Banjac, Dragan Maksimović, Nenad Nenadović, Velimir Bata Živojinović, Jelica Sretenović, Milena Dravić, Tanja Bošković, Mića Tomić, Steva Žigon, Pavle Vuisić, Milan Srdoč, Dragan Zarić..

Ljudi dodju i odu. Postanu naša najdraža uspomena ili bitna lekcija. Ali na kraju ostajemo mi, sami sebi da budemo oslonac i čuvamo ledja. I onda ne žurite, čuvajte svog vernog prijatelja – sebe. 🦋

Gurate ljude od sebe, ne treba vam niko, tražite svoj mir. A obično to radite jer onaj/ona koga ste hteli pored sebe, nije ostao pored vas. 🦋

Nije bitno gde ideš. Sve svoje misli, radosti i tuge, svoje želje i probleme nosiš sa sobom. A od sebe pobeći ne možeš. 🦋

Neobičan život žene od 106 godina koja je završila na naslovnoj strani Voga. Mnoge je oduševila zanimanjem.

Naslovnu stranu aprilskog izdanja filipinskog Voga krasi žena koja ima 106 godina što je čini najstarijom osobom koja se ikada pojavila na naslovnici Voga.

Naime, ova Filipinka poznatija je kao Marija Ogej, žena iz domorodačkog plemena Kalinga. Usavršavala je umetnost ručnog tapkanja tetovaža još od tinejdžerske dobi, učeći po uputstvima svog oca. Živi u planinskom selu Buskalan, oko 15 sati severno od Manile, u provinciji Kalinga, smatra se najstarijom mambabatokom u zemlji – ili tradicionalnim tetovatorom Kalinge, piše CNN.

Tehnika tetoviranja kojom ona radi uključuje iscrtavanje uz pomoć čađi i oštrog štapa. Tetovaže koje ona radi na telima mogu se uporediti sa pravim umetničkim delima. Svojim umećem uspela je da privuče bezbroj turista.

Ovakva vrsta umetnosti tamo se može preneti samo na krve srodnike, a Apo Vang Od već nekoliko godina podučava svoje unuke i trudi se da im prenese umeće.

Jednog dana ću potražiti sebe ovako malenu u ogledalu i ako ne budem videla ovo što vidim danas – džabe je sve.

Godine mi ne mogu slomiti dušu i uzeti ovog devojčurka u meni. Ne dam.

Uvek sam se pitala koliko mora nečiji mozak da bude zatucan pa da ga TAMO NEKO nagovori da ubija druge ljude zarad nekog uzvišenog čina koji je samo njima poznat.

I zar je to što će ubiti druge, nedužne ljude, biti opravdano pred nekim njihovim Bogom ili čemu se već klanjaju?!

Čudno je to sve…. Možda bi trebalo da se ugledaju na životinje u svetu…..evo recimo pse.

Psi su u svim zemljama ISTI. Nema tu podele na mog I tvog Boga. Poenta je da svi mašu repićem, da vole svoje ljude, da se igraju, da imaju potomstvo.

Ljudi su opet pomešali lončiće i rešili da dokažu čiji je veći.

I onda se u moru istih izdvoje najslabije karike, žrtvuju obično I od bezmudića običnih postaju ubice.

„Danas sam usvojio čoveka. Slomilo mi se srce kad sam ga video tako usamljenog i zbunjenog. I odjednom su se njegove suzne oči srele sa mojima. Ne volim miris tuge. Toliko sam želeo da skočim na njega. Obratio mi se nežnim glasom i znao sam da moram da ga spasim! Taj čovek me je trebao.

Lajao sam iz sve snage! Pratio sam ga iz ulice u ulicu. Prišao sam mu blizu! Mogao sam da mu omirišem ruke. Čovek se na trenutak nasmešio, i kada me je uzeo u naručje, počeo sam da osećam kako mu je srce brže kucalo.

Približio sam njušku njegovim obrazima i osetio kako se suze kotrljaju niz njih. Duboko sam ga pogledao, i njegov odgovor je bio sjajan osmeh. Bio sam i ja uzbuđen, tu, u njegovom naručju. Obećao sam da ću ga voleti zauvek.

Koliko je samo imao sreće da prođe kroz tu ulicu gde sam ja bio. Toliko je ljudi prošlo tuda i niko nije gledao u mene. Svi zabrinuti, svi u svojim mukama.

Drago mi je da me niko drugi nije izabrao. Danas sam spasao jedan život. Danas sam usvojio čoveka. 💓“

Nepoznat autor

Kao žene imamo tu divnu moć, moć izbora. Kada odaberemo sa kim ćemo provesti život, ujedno biramo ko smo na ovom svetu. A to nikako ne možemo odabrati dok ne spoznamo sebe. Tek tada naśa odluka postaje jasna.

Prepoznaćeš me u nekoj drugoj ženi, možda te na mene sete zelene oči, mladež na ruci, način na koji zabaci glavu dok se smeje. Možda te na mene seti kada brzo vozi a ti hukćeš, kada je uporna da pronadje najbolji poklon. I onda ćeš pitati sebe da li je bilo vredno odlaska. Da li je bilo vredno da sam skuvaš kafu. Da li je bilo vredno da sam napraviš omiljenu čorbu.

I kada se budeš setio koliko smo grabili da uspemo, da imamo naš dom, naše ludilo… biće ti źao.

I kada budeš poželeo da sve zaboraviš, kada pomisliš da ću oprostiti tugu koja me godinama izjedala, pitanja na koja nisam znala odgovor…..veruj mi….ja ću tada biti daleko.

Biće ti žao kao meni što si bacio mnogo smeha, suza, borbe, besparice, onda novog stana, novca i novih kola.

Žena koja je naučila da kafu popije sama, da odvede ljubimce bilo gde sama….da kupi, popravi….nije ona koju si zbog druge ostavio.