Author Archives: Suzi

Postoje dani kada bih da odletim, postoje dani kada bih da negde sletim. Postoje dani kada sam teška sama sebi, postoje dani kada sam kao perce laka. Postoje dani puni smeha, postoje dani puni suza. Postoje ti dani koji mi boje ovaj moj život. Neka ih.

🦋 Došla sam u godine kada ne očekujem ništa. Puštam da me dani voze i osluškujem, pažljivo čitam izmedju redova i trudim se da budem korak ispred. Ume to da bude naporno ali ko se jednom opeče teško se otvara i veruje. 🦋

🦋 Uvek su me plašile kukavice pa bilo da se radi o ženama ili muškarcima. To je posebna vrsta ljudi koji nemaju stav i koji se plaše svoje senke. Ponekad je potrebno izaći iz ljušture, napraviti korak napred bez okretanja iza. I za to su potrebna 🥚🥚. Ako nemaš stav – ne postojiš. 🦋

🦋 Učini prvi korak, nije sramota, nije strašno, nije tragedija. Veća je tuga saznati da je neko patio zbog nas a nije imao hrabrosti da krene. 🦋

🦋 Sve što me je u jednom trenutku činilo srećnom se računa. Svaki korak, svaki osmeh, svaka suza, svaki pad, svaki let….sve. 🦋

🦋 Neće te ubiti ako napraviš prvi korak. Nećeš biti slabić ako kažeš šta osećaš. Lagano će te ubiti ono što nisi rekao/rekla kada je trebalo. 🦋

🦋 Postoje te velike ljubavi posle kojih ništa više nije isto. Ni pogled, ni korak, ni dodir, ni poljubac. A onda se pitamo da li smo sanjali ili ne. Pitamo se kako li nam dodir ruke, za dobar dan, postaje težak i sumoran iako su nas te iste ruke grlile. Postoji i kraj tih ljubavi. 🦋

Volela sam pesmu “Utorak” godinama i onda sam je 24.05. 2022. obrisala sa play liste.

Jednog utorka si otišla zauvek Dora moja.

Jednog utorka je prestalo da kuca tvoje srce na mojim rukama.

Kažu da bol vremeno prodje, govorim i ja, ali nije tako.

Ova moja glava je mnogo toga pregurala i umorna sam dočekala tvoj gubitak.

Ustanem svako jutro jer me Luna i Sneža čekaju. Ustanem jer me moja deca na 1600 km vole, kao i ja njih. Ustanem jer nije majka kukavicu rodila.

Ne volim utorak više.

Nadam se da si tamo negde Dora srećna.

Godina prodje ali i dalje osećam kao si ovde mila moja. Zovem te da klopaš ponekad…..zaboravim.

Zovem Lunu imenom tvojim.

I da znaš, ona pati jako.

Oči su joj postale setne i ne raduje se kao pre. Ima i ono plavičasto na oba oka. Ostarila je od tuge za tobom.

A ja?

Ne volim mila moja Dora utorak nikako. Ne volim ni da prodjem onom stazom gde si pala.

Ne volim.

Jedino znam da će ova luda žena da te voli zauvek. Do poslednjeg daha.

Toliko mi je žao što te nema, a toliko mi je drago što te je bilo u mom životu. Da sam samo stigao na taj autobus, da sam samo izašao 5 minuta ranije, ne bih pešačio te zimske noći, i ne bih naišao na tebe promrzlu u kartonskoj kutiji…
Da sam samo stigao na taj autobus, ne bih sada znao šta je najiskrenije prijateljstvo u životu.
Ne bih znao za osećaj bezuslovne ljubavi i bezrezervne podrške. Znaš, ljudi previše očekuju. Ljudi imaju zacrtani sliku naših života, i samo žele da to pratimo i ispunimo, kao da imaju pravo na to. Malo ko je u stanju da nas voli baš onakve kakvi jesmo. Ti, sem malo hrane i češkanja po glavi, nisi tražila ništa.
Toliko je teško da objasnim nekome ko nije imao psa, kakva je praznina koju za sobom ostavi pas kada ode.
Da sam stigao na autobus, i da te nisam sreo, ne bih bio ovoliko bogat uspomenama koje smo stvarali godinama posle toga.
A sada, posle toliko vremena, opet lutam ove hladne večeri, jer možda ponovo sretnem neka dva topla oka, kao tvoja, koja vire iz kutije, i koja si mi baš ti i poslala .

Nepoznat autor

Ako pomažete četvoronožnim prijateljima, verovatno vam se mnogo puta desilo da budete napadnuti što brinete o njima, a ne o gladnoj afričkoj deci. Pošto mi se od takvog poređenja diže kosa na glavi, izdvojila sam malo vremena da ukažem na neke nedostatke takvog plitkog razmišljanja.

Pre izvesnog vremena drugarica je na facebook stavila sliku psa koji žvaće stari hleb uz molbu prijateljima da ostave pored kontejnera ostatke ručka. Naravno, u komentaru se javio genije koji smatra da je humanije pomoći gladnoj deci iz Afrike, a da su kučići „zapadnjačko pomodarstvo“. Kakve li ironije – dečko iz Srbije piše devojci iz Srbije o pomodarstvu, a sam pominje gladnu afričku decu. Nažalost, ima gladnih i u Srbiji, i to previše. Ali priča o gladnim Afrikancima je malo više „in“, zar ne..? Isti dečko potom predlaže da im se preko UNICEF-a uplati 1000 dinara. Korektan predlog, ali devojka je govorila o ostacima posle ručka, 1000 dinara je ipak malo veći ulog od mrvica sa stola koje svi imamo, a bilo bi malo glupo da ih šaljemo u Afriku…

Kad sam jednom prilikom okačila sliku Džonija Depa sa jednookim konjem kog je usvojio i spasao smrti na snimanju nekog filma, moj drug je našao za shodno da prokomentariše (gle čuda) kako je umesto usvajanja konja mogao da nahrani nekoliko gladne afričke dece. Znači kad čovek učini jedno (bez sumnje) plemenito delo, odmah biva napadnut što nije učinio nešto što neko drugi smatra plemenitijim, humanijim i korisnijim. Lako je biti human na tuđ račun. Lako je reći – bolje bi bilo da troši na to i to. Ali s kojim pravom vi osuđujete druge ljude koji pomažu živim bićima?! Na kraju krajeva, možda je Džoni Dep i hranio Afrikance, nisam se time bavila, jer u pomenutom postu uopšte nije bila reč o tome. Da je oteo hranu iz usta gladnom detetu i dao ga konju, pa i da razumem komentar, ali ovako sam ostala bez teksta. Meni neke stvari izgledaju tako očigledne, ali izgleda da ih ipak treba objasniti.

Po tom sistemu razmišljanja možete da napadate i sve druge što su dali pare na odeću, tehniku, izlaske, letovanja, zimovanja i slično… To bi u stvari čak i imalo više smisla jer se svim tim stvarima zadovoljava samo sopstveni interes i doprinosi ličnom zadovoljstvu, pomaganje drugim živim bićima ne donosi nikakvu materijalnu korist. Ali ono, osećaš se lepo što si učinio dobro delo. Dok ne dođe neka budala koja nalazi da ima prava da komentariše tvoje aktivnosti, šalje te u Afriku i raspolaže tvojim novcem.

Zar nema svako prava da odluči u šta će ulagati svoje vreme i novac? Humanije ti je da pomažeš nekom drugom? Super, ali hajde stvarno pomozi! A ne da se to svede na priče kako bi bilo bolje da JA to uradim, dok ti i dalje sediš i kuckaš po svom fensi laptopu, telefonu ili već nekom čudu tehnike koje nisam ispratila jer sam previše okupirana problemima „s kučići i mačići“. Btw, koliko dece si ti nahranio? Koliko usvojenih Afrikanaca trčkara tvojim stanom?

Da su ta sirota deca dobila po jedan dinar za svaki put kad ih je neki vrli dušebrižnik pomenuo, Afrika bi sad bila stanište debelih milionera.

Gladna afrička deca su problem svetskih razmera i neće se rešiti tako lako jer uvek postoji sloj kome je u interesu da ima neobrazovanog i siromašnog stanovništva. Nije poenta samo nahraniti tu decu, već razviti im svest o mnogim važnim stvarima. Ako već 25 godina slušam o gladnoj deci u Africi, pitam se zašto im se pored hrane ne obezbede i sredstva za kontracepciju… No, u Africi još nisam bila, pa neću mnogo da pametujem o tome. Dosta bede gledam i u ovoj nesrećnoj Srbiji i pokušavam da pomognem koliko je to u mojoj moći. Priznaćete da napušteno dete ne mogu da dovedem kući i oglašavam za usvajanje (o sterilizaciji i da ne govorim)… Ali mogu da im dam odeću i obuću koje više ne nosim, nešto za klopu i, ako ništa drugo, mogu da budem ljubazna kad ih vidim pošto lepe reči sreću ređe nego hranu. Lepe reči lebde negde na internetu, ali još uvek nisu zasitile nikoga.

Sve u svemu, ja ću nastaviti da pomažem životinjama i pozivam prijatelje da učine isto, kao što ću uvek i da podržim akcije koje organizuje neko drugi za pomoć deci, starima, slepima, gluvima, ugroženima, itd.. Makar i samo da ih podelim na facebooku ako ne mogu više od toga. Dakle, ja pomažem jednima, ti drugima i naš mikrokosmos će biti bar za mrvicu lepši.

Oni koji posle svega ovoga i dalje nisu shvatili poentu mogu slobodno da nestanu iz mog života, mada u njemu verovatno nikad i nisu bili.

Gala Odanovic

Hodam lagano nogu pred nogu, Luna pored mene i razmišljam. Sve životne tužne situacije sam podnosila sa osmehom i nisam dala sa me išta slomi.

Gledam decu u školskom dvorištu i vraćam film unazad. Razmišljam o mojoj Tam, o njenim osmesima, suzama, patnjama….eh, mladosti lepa li si.

Setim se i sebe kako sam je uvek bodrila da ide napred, da se ne obazire na loše komentare, da ne bude nikada pognute glave, da mozak ima sa razlogom.

Setim se i sebe kako sam okretala auto pod ručnom da bih nastavnici fizike objasnila da je nisam rodila da bi se ona iživljavala nad njom.

Bilo je tu svega ali smo uz osmeh sve izgurale. Ona na svoj način a ja kao majka na drugi.

Godine prodjoše, sve škole završene i eto nama 2018-te godine. Ona i njen dragi su na 1600 km od mene. Grade svoj žovot lagano, ona sa bebicom u stomaku.

Svedska. ‘Ladno al’ standard.

Jednog popodneva stiže poziv od nje, uplakana i sa strahom u glasu: Mama, dobro smo ali….

Upravo su nas napali i hteli da se potuku sa Milom ali smo se pričom izvukli.

Srce mi lupa kao ludo.

Tam, da li si ti ok? Da li ste oboje dobro? Gde ste sada?

Mama, u kolima smo ali te zovem jer nemam dah.

Diši duboko i zatvori oči, zamisli da smo sa Dorom i Lunom u kafiću Makondo. E tako.

Sada zamisli onaj koktel od kokosa. Zamisli i krempitu njihovu.

Jesam.

Da li je malo bolje?

Da.

Eto Tam, polako samo.

Zovi tatu obavezno. Ljubim te malik.

I onda se lagano vratim u školsko dvorište i shvatim da 16-oro roditelja neće dočekati poziv ovakav. Neće dočekati da upoznaju decu svoje dece.

Neće imati ko da ih pozove i kaže: Mama, tata…..

Jednog dana u zemlji Srbiji je prekinut let malih ptića.

Slomljena su im krila i ostala je bol nemerljiva.

Osam mama i osam tata su ušli u sobu svojih ptića sa pitanjem: Zašto?

Odgovora nema.

A i da ga ima sobe će i dalje biti prazne, igračke uredno složene, sveske i knjige po stolu, raspored časova na zidu.

Sve će to ostati kao amanet mamama i tatama za večnost.

Putujte deco, jednog dana će te dočekati one koji vas oplakuju i čije srce krvari. Jednog dana.

🦋Najveću grešku koju kao muškarac možeš da napraviš je da pokažeš ženi da može bez tebe. Današnje žene su vaspitane da budu nezavisne a ljubav je ono što im treba i posvećenost. 🦋

🦋 I kada kreneš dalje, i kada kreneš da se menjaš, i kada se razočaraš pa poklekneš uvek ali uvek ostavi trag iza sebe. Da te niko ne zaboravi. 🦋

🦋 Kada pustite ljude da nisu deo vašeg života, ostaju tragovi. Nekada vas nije briga ama ič a nekada iza svega ostaju ožiljci. Ne znači da će sve nestati u trenutku, ne znači da će i bol nestati u trenu. Važno je da puštanjem da neko ode, bol više ne kontroliše vas. E to je bitno. 🦋

Nismo uvek spremni za promene u životu ali nema odustajanja. Bitno je da sebe učinimo srećnim a ne druge ljude. Odgovorni smo samo za sopstvenu sreću jer nije svako sposoban da promeni život. Stari život za novi? Samo najjači mogu u vatru zbog svog izbora. 🦋

Ne volim maj a ni on ne voli mene. Podnosimo se uzajamno, prećutno smo se dogovorili mnogo toga a nismo ispoštovali.
Oduzeo mi je mnogo toga, doneo ponešto dobro. Balansiramo zajedno u ritmu a ja bih da pretrčim brzinom munje.
Ne volim maj a ni on mene.

Jutro, 5:04, moje spavanje prekida lupanje srca i san koji me je potresao.

Ustala sam, proverila puls, popila lek i pogledala Dorinu sliku. Eh bre Doksi moja.

Sanjala sam te, znaš. Nije mi dobro ali evo Lune i Sneške oko mene.

San počinje odlaskom Luninim i mojim u potrazi za okicama koje će me setiti na Doru.

Odjednom smo u nekoj prostoriji gde je mnogo pasa u kavezima. Čekaju svoje ljude. Nadaju se.

Prilazim pudli boje kao ona. A onda mi kažu da ima ista takva desno u kavezu koju ne želi niko zbog godina.

Dora moja, moje okice….otkud ti ovde? Zašto je ona ovde?

Ja je želim….. Dajte mi je.

Luna, pronašli smo je.

Moje srce me probudilo jer je lupalo kao ludo.

Gledam oko sebe.

Snežana ne mjauče, ne traži hranu, Luna spava a ja tražim lek.

Sedela sam tako pola sata, držala Snešku koja je prela kao traktorče i čekala da se smirim.

Sanjala sam te Dora ali te puštam da odeš. Idi lepoto, trčakaraj, pusti mene i moje suze.

Idi i najzad nadji mir.

A ja?

Znaš da ću te voleti dokle god ovo moje srce bude kucalo.

Zauvek.