Author Archives: Suzi

Kako je nepismeni Srbin pomoću krampa postao jedan od najbogatijih Amerikanaca!?

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći.

Prođe sve ispite. Bio je zdrav ko dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamen s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije…

Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.

– Zašto nećeš da potpišeš? – upitaše ga.

– Ne umijem – odgovori. – Nijesam pismen.

– Kako, jadan, nijesi… pismen? Pa, kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?

I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on odseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim brodom „San Đovani di Mesina“ iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.

Kao što kaže stara poslovica: „Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.“

Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Njujorku upisali novo ime O’Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman.

Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini – uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju.

Država Arizona mu je dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.

Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini, jer u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice, iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći.

Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.

I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!

– Zbog čega nećete da potpišete ugovor? – upita ga zapanjeni advokat.

– Nijesam pismen – odgovori on.

– Gospodine O’Brajen – reče advokat – vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete?

Postao bih žandar u Bileći – odgovori Obrad.

Moja ćerka ima 31-u godinu, nikada sa njom problem nisam imala. Uvek odličan djak, dete za primer. Mnogo priče i rada sa njom, mnogo knjiga pročitanih. Prvi mobilni je dobila u IV razredu od kuma za rodjendan. Uz moj rad, priču, pozorišta, bioskop, školu engleskog…

Naučena je da tehnika nije bauk. I treba deca da znaju sve. Uz priču i maženje potrebno je da imaju kompjuter, telefon i da žive u vremenu u kom jesmo. Ja sam živela sa fiksnim i dvojnikom ali je takvo vreme bilo.

Moji roditelji nisu ni to imali.

Svako vreme nosi svoje.

Tako da ono što vam nije jasno obidjete, jer znate da ste u svom domu uradili sve kako treba. Niste veće mama ili tate ako vam je čudan način na koji neko odgaja svoje dete. Samo ste ograničeni. Hvala ❤️

Najduže putovanje je bilo da opet nadjem sebe. Nisam bacala kamenčiće da nadjem put nazad ali sam kopala, pravila novu stazu, tražila sve delove sebe koje sam gubila godinama. I kao puzle redjala deo po deo dok nisam udahnula kao beba prvi put. Boli ali se diše mirno odmah. 🌹

Celog života nešto čekam. I na kraju zaboravim šta čekam. Sačekala sam pre par godina sebe i to je imalo smisla. Svako jutro mi donosi isto pitanje: Šta sada? Shvatila sam odavno da sam sama ali čekam i dalje. U ljudima, oblacima, gradovima tražim razlog mog čekanja.
Trenutno čekam dan kada ću videti svoju decu. Onda sesti u avion i vratiti. Pa opet čekati, a živeti kao da je sve ok. U neku ruku i jeste ali ja i dalje čekam.
Taj osećaj nade me drži da ne potonem. Ponekad mi minut traje predugo, ponekad proleti.
Čekam i tebe. Da, da… nekog tebe da mi kažeš da si tu. Da ne čekam više rame na kome ću se isplakati kada mi nije dan. Možda ću se tada i razočarati? Možda nije sve tako svetlucavo kako zamišljam. Kako god, udahnula bih i opet stala u red da čekam. Jer ako bih izgubila tu želju i volju da se ujutru osmehnem, džabe je sve.

Sedokosi i sa sedom bradom čovek piše o sebi. Onda ubaci malo drame da pojača utisak. Njega jure žene, kaže, a posebno udate. I to Madjarice. Ajde.

Bajka ide dalje.

Sve on njih skine i baca na krevet. Malo li je 56 godina života?! Nikako. Zovu ga opet. Njemu ego porastao kao da je posadio čarobni pasulj u dvorištu pa se primio.

A onda naleti na ženu razvedenu koja u bajke ne veruje pa pita: Da li znaš da džentlmeni ne pričaju tako? Što si prost?

Glavni lik bajke vidno uzrujan vredja jer je to sve što ume – da diźe okolokućnovodopišalo i glas. Mozak? To je za bajke previše.

Setim te se i odćutim. Ostao si u tom nekom posebnom delu srca koje sam zatvorila. I neka te tamo. Obećala sam ti da ću misliti na tebe i tog poslednjeg daha. Smeškao si se kada sam to govorila i zamolio da ti negde ostavim crnu majicu. Onu moju na tanke bretele koju si voleo. Pamtim.

A pamtim i tvoj zagrljaj i ruke na obrazima i suzne oči koje si krio od mene onog dana.

Danas sam pozvala bivšu svekrvu i pričale smo dugo. Prodjoše godine, prošlo vreme kada me nije volela. Godine su učinile svoje. Plakala je kao kiša jer mi nije glas prepoznala. A onda: Suzo sine ti si? Ja sam … Nije teško biti fin 🦋

Znali smo je ukupno dva dana ali ne želim da ostane bezimena i zaboravljena. Ne želim da bude samo jedna u nizu i zato pišem ovo o njoj. Ovo je za sve mile duše koje nisu imale sreću da budu nečije 😦

Ne znam ni gde je rodjena, ni ko je izbacio ali znam da je više nema. Dva dana pre nego što je pala videli smo je u kraju. Prelela pirgava, šarena devojčica.

Nije htela da ručka ali se ljubila sa našim psima.

Njene oči, njen pogled i mirnoća su joj dali nešto posebno.

Pojavi se tako ponekad neki pas zbog koga vam zadrhti srce, kome biste pomogli i više od onog što činite. Pas koji vas mazi pogledom.

Kaže ćerka da je bila na stanici busa i trežila je svog čoveka.

Nije ga našla ali je nakon dva dana pala i pronašla moju Tamaru i mene.

Izlazim sa posla hitno, pravac veterinar. Hladan sto metalni u ordinaciji, infuzija, lekovi… test kaže parvo. Ona leži na mojoj ruci i traži me pogledom. Kaže veterinar: Nije ovo dobro. Rekoh daj joj sve što treba ali sve. Nema odustanjanja.

Pogledom me traži dok prima infuziju i ne odvajamo oči jedna od druge. Gledam ja nju, gleda ona mene. Taj pogled pamtim još od 08.04.2008. god kada smo uspavali prvu pudlu. Znala sam šta se krije iza ali mi ne odustajemo.

Tamara je uzima u ruke i odnosima kod žene koja se javila u grupi za pse da je videla pre tri dana kod svoje zgrade. Htela je da pazi na nju.

Nije izdržala, uginula je to veče tiho, kao i što se pojavila.

Sahranila sam je sutradan, na devetu godišnicu od kako smo uspavali našu Eli, 08.04.2017-te.

Ovo je posvećeno svim kucama i macama, svim dušama od kojih ljudi okreću glavu.

Freja, nismo ti okrenule ledja ali smo stigle kasno 😢

Pre nekih 12 god, vraćajući se iz Svedske, sednem pored prolaza a u redu do mene čovek sam. Ubrzo krene priča i pošto nisam fan aviona bilo mi je drago da će mi tih 2,5 sata proći u priči. Malo engleski, svedski par rečenica i on me zamolio da pričamo na srpskom.

Ispostavilo se da je on potpuno slep i da je krenuo u Srbiju/Beograd da radi u centru za rehabilitaciju na dve godine. Inače je Svedjanin a srpski govori kao maternji.

Pričao mi je o svom životu, o svojoj ženi i sinu od 2 godine koga nikada neće videti ali ga poznaje po mirisu.

Meni krenule suze dok je govorio ali nas je stjuardesa prekinula i ponudila nešto da popijemo. On je poručio viski i pružio mi ruku da uzmem novac i platim. Nastavili smo priču i on mi je rekao: Osetio sam tvoj uzdah ali nemoj da si tužna jer sam ja slep odavno.

Priče su se lagano nizale, ja sam ga slušala i upijala svaku reč. Govorila sam o svom životu, o svemu što mene muči, o svom detetu, mužu tada. Od potpunog neznanca sam upijala neku snagu jer je on slep seo u avion i uputio na rad od 2 godine. Nije pao u očaj jer ne vidi.

A onda je rekao: Sad bih malo zaspao ali se ne plaši jer spavam a oči su mi otvorene. Odspavao je kratko a ja sam razmišljala i razmišljala i divila se hrabrosti neznanca pored mene. Kada se probudio nasmejao se i rekao: Izvini, ja sam Lars…. a ti? Ja sam Suzana drago mi je.

Taj let mi je promenio neke poglede na život. Sasvim neočekivano mi je neko, koga nikada više nisam videla, pomogao mnogo. A i ja njemu. Odbio je da priča na engleskom ili svedskom i učio je i tada… dok je leteo ka novom poslu u nepoznat grad i drzavu 🙏❤️

Moja baba Mirka, beše oniža rastom sa obraščićima koje sam volela da štipnem. Ruke vazda u nekoj vodi, ispucale ali je pravila najbolji hleb sa njima. A dok se pušio, namaže mast i alevu papriku i ajd na užinu.

Tim istim hrapavim rukama mi je mazila kosu i govorila kako zna da joj buči glava od mene. “Dete moje, pričaš da te baba ne mož’ razume.”

Odlazila je u polje na rad sa dedom i majkom a ja sam jedva čekala da majka dodje po ručak.

Onda u onu pletenu krošnju stavimo kotlajče (metalno malo čudo sa poklopcem), hleb, vodu, krastavac iseckan, sirce i pravac njiva. Bila sam srećna što pomažem.

Nikada nisam čula da se žali a naporno je radila.

Izgubila je ćerku od šarlaha koja je imala 6 godina a opet je nisam videla nikada ljutu. Valjda su deda i ona očvrsnuli srce i živeli za tri ćerke.

U obližnjoj maloj crkvi su donirali deo potrebnih stvari a na samom ulazu je stajalo platno izvezeno sa ružama i imenom Evica.

Moje tetke koju nikada nisam upoznala.

Onim istim ispucalim rukama je pravila najbolji sir, pite, pogače iz crepulju (ispod sača), ajvar, spržu.

Moja baba Mirka je imala teško detinjstvo, pre bih rekla pretužno. Njen otac je oterao od brata i nje majku i oženio mladju ženu.

Čuveni deda Pule. Nije tu sreću našao.

Ponekad u sebi prepoznam deo nje. Tu hrabrost i jačinu. Ne pamtim joj bore jer ih nije ni imala. Samo pamtim mile oči, ruke hrapave i maženje po kosi.

Kada je ona umrla deda je plakao kao dete i danima govorio: Ode moj drug, ode moja snaga.

Eh da mi je da mi još jednom iseče hleb i da osetim miris detinjstva i sela. Moja baba Mirka ❤️