Author Archives: Suzi

Nedostaje mi nedeljna gužva (koja me nekada nervirala) i spremanje hrane za tri dana. Nedostaje mi otac danas posebno da mi kaže kako je moja kafa najbolja. Nedostaje mi da uhvatim ćerku za ruku i odemo u dečije pozorište a onda kolač nakon svega.

Nedostaju mi piroške na Terazijama i pizza sa majkom bar jednom mesečno u pizzeriji Atina ili PKB. A onda sladoled kod Pelivana. Ili kolač u hotelu “Moskva”. Mnogo toga mi danas nedostaje ali idemo dalje. Uspomene su uvek tu da me vrate ❤️

Sve će proći. I dani kada sam bila mnogo srećna, dani kada sam bila tužna, zabrinuta. Proći će i osećaj potrebe za nekim. Osećaj gladi, osećaj sitosti. Jedvačekanje će proći i postaće mi svejedno. Prolazi lagano život i ja sa njim.

Vozi me negde i imam osećaj da sam na koloseku koji samo ja vidim. Naruži mi neki dan i taj put i sve mi je teže da se vratim. Još uvek pronalazim ONO nešto da mi vrati snagu. Dokle god bude tako dobro je. Dok ovo pišem Luna moja me gleda u oči, stavlja šapicu na moju nogu gura njuškicom. Ok, shvatila sam… vreme je za igru. I da, osmeh je obavezan. Bez njega ne započinjite dan. 🌹❤️

Postoji mnogo toga što bih htela da uradim a nisam. Postoje mnoga mesta koja nisam obišla ali želim. Postoje ljudi koji mi nedostaju, miris moje unuke, miris mora (davno zaboravljen), miris domaćeg babinog hleba. Bez obzira, ja se smejem uvek, jer moju sreću čine sitnice🌹

Dugo sam razmisljala da li da objavim priču o Mazi ali mislim da zaslužuje da je upoznate ❤️ Udomljena 2015-te iz Azila Rakovica gde je “vlasnik” ostavio skotnu. Od psihicki ubijenog psa do najbolje drugarice moje majke. Prosli smo zarazni kasalj, urasle konce od sterilizacije.

Prosli smo strahove, spavanje u ćošku, trzaje na maženje, strah od poljubca. Trebalo mi je skoro dve godine dobrog rada da najzad postane pas koji drzi rep uspravno. Maza je spašena a ujedno je pomogla mojoj majci da izadje iz stana i proseta nakon oceve smrti ❤️

Nazvala bih ovo priča o njoj i neka se zove Mila.

Rodjena je kao peto dete u porodici. Namučili su se roditelji da ih sve odškoluju. Tri brata i dve sestre. Svi su radili u selu i studirali u gradovima gde su otišli zbog toga. Ali su se vraćali redovno i pomagali roditeljima.

Majka je zbog bolesti oslepela i njihov otac je podneo veliku žrtvu zajedno sa njima. Svo petoro dece su izveli na pravi put.

Mila je studirala u Bg-u i dala sve u roku. Našla posao i grabila da bude što bolja. Ulazi u vezu sa čovekom koji je bio 10 god sa jednom devojkom.

Razlog raskida je njegova nemogućnost da ima decu. Mili to nije smetalo jer su se voleli. Verujte mi na reč ono je bila ljubav za poželeti. Svesno se odrekla potomstva ali je našla ljubav o kojoj možemo da sanjamo. Bar većina nas.

Nakon 15 god veze i braka jedno jutro Mila ostaje bez njega. Njen dragi umire od pucanja velikog krvnog suda u stomaku. Odlazim da je vidim i ne znam šta bih joj rekla. Godinama je pokušavala da sebe izdigne, da živi i dalje. Prihvatila je decu svojih braće i sestre koji su poźeleli da studiraju kao svoje. Dala im dom a oni su joj uvek sve vraćali ljubavlju.

Jednog dana Mila doživljava moždani udar. Braća i sestra sa decom su brinuli o njoj. I izvukla se. Počela je da radi opet. Da čita i uči.

Uvek sa mnogo topline pogleda slike moje ćerke i unuke a svaki put joj vidim suzu koju vešto krije.

“Ista je Tamara jel da?” Jeste, ista je. Vidi joj okice, vidi koliko liči na majku. Neka ih sreća prati.

I tako, Mila živi i ide napred.

Juče je išla na groblje da svom Boži zapali sveću. A sutra će doći sa osmehom i pitati kako sam provela vikend.

Život ukratko. 🌹🌈

Kako je nepismeni Srbin pomoću krampa postao jedan od najbogatijih Amerikanaca!?

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći.

Prođe sve ispite. Bio je zdrav ko dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamen s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije…

Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.

– Zašto nećeš da potpišeš? – upitaše ga.

– Ne umijem – odgovori. – Nijesam pismen.

– Kako, jadan, nijesi… pismen? Pa, kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?

I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on odseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim brodom „San Đovani di Mesina“ iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.

Kao što kaže stara poslovica: „Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.“

Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Njujorku upisali novo ime O’Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman.

Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini – uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju.

Država Arizona mu je dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.

Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini, jer u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice, iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći.

Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.

I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!

– Zbog čega nećete da potpišete ugovor? – upita ga zapanjeni advokat.

– Nijesam pismen – odgovori on.

– Gospodine O’Brajen – reče advokat – vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete?

Postao bih žandar u Bileći – odgovori Obrad.

Moja ćerka ima 31-u godinu, nikada sa njom problem nisam imala. Uvek odličan djak, dete za primer. Mnogo priče i rada sa njom, mnogo knjiga pročitanih. Prvi mobilni je dobila u IV razredu od kuma za rodjendan. Uz moj rad, priču, pozorišta, bioskop, školu engleskog…

Naučena je da tehnika nije bauk. I treba deca da znaju sve. Uz priču i maženje potrebno je da imaju kompjuter, telefon i da žive u vremenu u kom jesmo. Ja sam živela sa fiksnim i dvojnikom ali je takvo vreme bilo.

Moji roditelji nisu ni to imali.

Svako vreme nosi svoje.

Tako da ono što vam nije jasno obidjete, jer znate da ste u svom domu uradili sve kako treba. Niste veće mama ili tate ako vam je čudan način na koji neko odgaja svoje dete. Samo ste ograničeni. Hvala ❤️

Najduže putovanje je bilo da opet nadjem sebe. Nisam bacala kamenčiće da nadjem put nazad ali sam kopala, pravila novu stazu, tražila sve delove sebe koje sam gubila godinama. I kao puzle redjala deo po deo dok nisam udahnula kao beba prvi put. Boli ali se diše mirno odmah. 🌹

Celog života nešto čekam. I na kraju zaboravim šta čekam. Sačekala sam pre par godina sebe i to je imalo smisla. Svako jutro mi donosi isto pitanje: Šta sada? Shvatila sam odavno da sam sama ali čekam i dalje. U ljudima, oblacima, gradovima tražim razlog mog čekanja.
Trenutno čekam dan kada ću videti svoju decu. Onda sesti u avion i vratiti. Pa opet čekati, a živeti kao da je sve ok. U neku ruku i jeste ali ja i dalje čekam.
Taj osećaj nade me drži da ne potonem. Ponekad mi minut traje predugo, ponekad proleti.
Čekam i tebe. Da, da… nekog tebe da mi kažeš da si tu. Da ne čekam više rame na kome ću se isplakati kada mi nije dan. Možda ću se tada i razočarati? Možda nije sve tako svetlucavo kako zamišljam. Kako god, udahnula bih i opet stala u red da čekam. Jer ako bih izgubila tu želju i volju da se ujutru osmehnem, džabe je sve.

Sedokosi i sa sedom bradom čovek piše o sebi. Onda ubaci malo drame da pojača utisak. Njega jure žene, kaže, a posebno udate. I to Madjarice. Ajde.

Bajka ide dalje.

Sve on njih skine i baca na krevet. Malo li je 56 godina života?! Nikako. Zovu ga opet. Njemu ego porastao kao da je posadio čarobni pasulj u dvorištu pa se primio.

A onda naleti na ženu razvedenu koja u bajke ne veruje pa pita: Da li znaš da džentlmeni ne pričaju tako? Što si prost?

Glavni lik bajke vidno uzrujan vredja jer je to sve što ume – da diźe okolokućnovodopišalo i glas. Mozak? To je za bajke previše.