Author Archives: Suzi

Ti ne postojiš ali ja pišem kao da si ovde. Previše dobar, previše tudj, malo svoj, uvek nečiji i nikada samo njen. Zamišlja te kao šarmantnog, veselog, duhovitog. Dobra duša i na prvom mestu čovek. Emotivac koji se nesebično daje. Ponekad ljut, umoran i željan zagrljaja a možda i nju čeka. Znaš ti da je radoznala, blaga, glasna, brzopleta, prznica i svoja. Možda i tvoja ali ti ne znaš jer se plašiš da napraviš prvi korak. Oboje gordi i ponosni, tvrdoglavi a duša puna svega. On hrabar a ona spontana i ko će prvi? Djavolak je ona, on prkos. Ne postoje kao par ali postoje kao ljudi. Sijaju svako na svoj način i poput igre leptira i staklenih perli je sve oko njih.

On je oko najsjajnije a ona bi se u tim očima topila. Njegovu bradu prstima prešla i zagrlila ga tako jako da puca. A on? On bi najzad našao mir. Ukrotio je tigricu. Možda 🌹

Slušaj balavice od dvadesetpet. I balavče od trideset. Slušaj djevojčice od četrdeset. I ti odrasli čovječe pun života sa malenih osamnaest. Neke stvari ne može objasniti nitko. Jedan poljubac u čelo koji sve ispriča. Jedan zagrljaj u kojem se utopiš. Zaboraviš disati. Jedan pogled koji oprašta, tješi, uči. Jedan osmijeh koji školuje. Školuje za ljubav kakvu ne uče na fakultetima.

Neke stvari. Ne može ih objasniti nitko. Te posebne dragulje. Bisere. Darove Onoga gore.

Ne može ih nitko objasniti. Staviti u definiciju nijedna knjiga.

Zato čuvaj taj poljubac u čelo. Ruke svoga čovika. Leđa svoje žene. Osmijeh materin. Zagrljaj brata svoga. Čuvaj ih srcem.

Jer upamti. Bogatstvo se tvoje ne mjeri nulama na računu. Tvoje bogatstvo ima ime i prezime. (I.Klarić)

Kažu da sam jaka žena, fajter ali sam toliko slaba kada se bliži dan odlaska put Srbije. I šta nazvati domom? Kako podeliti srce na dva i biti srećan? Verujte mi veoma teško.

Dom je tamo gde ti je srce – kažu. Moje je zbunjeno.

Svako treba da ima svoj život i toga sam svesna ali vam tu količinu nedostajanja ne mogu opisati. Ono što me uvek gura napred je njihova sreća. I dok je tako dobro je. I opet ću u avionu plakati jer nisam cela. I opet ću odćutati vožnju od aerodroma do stana, zahvaliti se taksisti što me je dovezao kući. Nasmejati i

zagrliti pse i mačku. Mnogo ljubavi oko mene i mora srce na dva ali neka ga. Dokle god bude kucalo to mu je sudbina. ❤️

Besna sam na tebe jer si dozvolio da neko koga sam nosila devet meseci bude od mene 1600 km. Besna sam na sebe što sam verovala da ćeš se promeniti. Besna što si dozvolio da neko ko je uvek bio za porodicu sedi sam i šeta pse. Volim pse i da ih nema poludela bih ❤️

Besna na tebe jer si se zaljubio dok sam ja brinula o domu, detetu, pomagala oko bolesnog oca. Veoma besna jer si me kontrolisao pa kada nisi ništa našao bio razočaran.

Besna jer si dozvolio da nakon svih muka budem neko ko nije ni ovde a ni tamo.

Besna jer ono što sam davala nije bilo dovoljno. Besna jer si kontrolisao svaki dinar. Besna jer sam ti slikala svaku uplatnicu ali tu na sebe ljuta a ne na tebe.

Besna jer čitaš moje twitove i govoriš kako izlazim i radim ko zna šta po gradu.

Besna jer nisi nikada razumeo ko je ispred tebe.

A opet i srećna, jer imam lepo dete, divno unuče ❤️

Da, besna na tebe jer si uništio sve.

Verujem da svaka naša misao i osećaj ima svoju energiju – emituje se i širi oko nas. Ljudi koji su nesrećni – imaju nesrećne i negativne misli – i oni kao takvi još više negativne energije privuku oko sebe. To je začaran krug.

Radost privlači još radosti, ljubav privlači još ljubavi, tuga privlači još tuge.

Stvari u osnovi prirode tako funkcionišu, kao što se onaj koji voli privlači sa onim koji takođe voli, a ne sa onim koji mrzi ili je ljut.

Mišljenje da ne možete biti srećni dok nemate ono što vam treba – je zapravo jedna ogromna laž -koju vam je nametnulo društvo.

Odgovor je vrlo jednostavan – sreća dolazi iz nas samih. 💖

Namerno ne želim neke stvari u stanu da promenim. Želim da me uvek vrate u vreme kada su ćerku i mene slatko nasmejale. Neke momente sam sačuvala slikom a neke dobro pamtim.

Volim red i umara me sve što odstupa od toga. Ali ovo što je Luna iskopala kao štene će uvek biti ovde.

Tako verovatno radimo za mnogo toga u životu. Dozvolimo da nam rutinu i red promene neki dogadjaji ili dragi ljudi. Ono što bismo uglavnom izbegavali nam unese toplinu.

Nisam nikada mislila da će mačka biti deo mog doma ali se desilo.

Nisam kao devojčurak mislila da ću ikada sesti za volan a sada iz kola ne izlazim.

Mrzela sam pitu od bundeve a sada je obožavam.

Mnogo toga što nisam volela – volim.

Sa godinama mi se menjao ukus. Menjao se način kako neke stvari prihvatam.

Kako god volim što me i te sitne ludorije moje ćerke, unuke, majke, pasa, mačke, bivšeg muža…. slatko nasmeju.

Izadjite iz rutine i videćete da prija. 💝

Namerno ne želim da skinem slova koja smo zalepili kada smo ušli u stan. Tu su 18 godina. Sete me da je u toj sobi spavala moja Tam, gde je uvek vladao kreativni haos. Vrate me u dane koji su bili lepi, u dane koje smo obe suzama obojile.

Mora uvek da postoji taj životni balans. Ovde smo sazrevale, svaka na svoj način ali smo gurale. Padale i ustajale…..same. Oslonjene jedna na drugu kada je trebalo.

Od jednog deteta dodjoh do mlade žene koja mi svakim postupkom pokazuje da me je dobro slušala.

Način na koji pazi svoje dete, kako kuva, kako se bori. Bile smo u ovoj sobi više puta pune pitanja: A šta sutra? Kako izdržati?

I izdržale smo…. krenule dalje,

svaka kako najbolje ume, ali vezane do granica mogućeg.

Ova soba je sada moja.

Kad ulazim pogledam u slova i nasmejem se…. Tada nisam mogla ni da zamislim gde će je put odvesti ali mi je drago da je izabrala pravi.

Volim miris svoga doma, volim ova slova jer znam da je uvek tu pored mene iako je 1600 km daleko. ❤️❤️❤️

Nisam imuna na dobrotu, na lepu reč, na zagrljaj iz duše. Nisam zaboravila ni ruke koje su me grlile i mazile po kosi. Mnogo toga pamtim a mnogo toga sam i zaboravila, namerno.

Povremeno me neke slike vrate u dane kada sam bila baš srećna i uvek je tamo neki devojčurak bezbrižni.

Jedna crnokosa neumorna klinka koja je živela za sedeljke pored vatre leti u selu. Za pečeni kukuruz, za bostan u njivi, za breskve koje se jedu na stepenicama dok curi niz ruke. Koja je u novim sandalama preskakala ogradu i pokidala kaiš na njima, da bi uzela od komšije maline. . Jer ta ista mržnja bi mi trovala dušu a meni to ne treba. Sve što mi treba su ruke koje mi sklanjaju kosu, pogled koji me miluje i rečenica: Ne brini. Dosta.

Svaki moj odlazak i povratak je stresan. A onda u moru dogadjaja, dobre igre, šetnje, hrane i smeha shvatite da je sve ok.

Ono što bih poželela svakom roditelju je upravo ovo. Sreća svog deteta, dobar posao koji imaju, dobrog partnera i predobro dete.

Nijednog trenutka nisam osetila da im nešto nedostaje. Puno rada ali je sve to plaćeno kako treba.

I onda osetim mir. Otplačem jer znam da će mi nedostajati ali bih bila sebična da želim nešto drugo.

Ovako okružena sa tri ljubimca dodajem još ljubavi na svu onu koju sam ponela.

A ponela sam mnogo verujte mi. Od žene koja je krenula na put umorna dodjoh do žene koja ima snagu za dalje.

Do one Sju koja gazi a da se ne potrese jer sam uzela uz ljubav i deo njihove snage.

Tačnije učila sam gledajući ih da mi je samo ljubav potrebna jer sve ostalo imam.

Znala sam to ali sam negde u ovom ludilu zaboravila.

Bio mi je potreban ovaj put. Bilo mi je potrebno da shvatim neke stvari. Da upijem sve mirise i da živim dalje. ❤️❤️❤️

Ma ne tražim ja ništa od godina koje su ispred mene. Imam osećaj da sam u vozu koji me vozi lagano. Svaka stanica jedna godina koju sam napunila. Izmedju stanica bude uvek svega, smeha, suza, lepih predela, ružnih i čekam tu novu stanicu.

I kada dodje pogledam ko silazi i produžim dalje. Obećam sebi da ću do sledeće biti pametnija, srećnija i da ću tu vožnju ispuniti veselim bojama.

Jednog dana ću sići iz ovog voza i želim da mi osmeh ne silazi sa lica.

Znam da ću nekome nedostajati ali će to biti samo moja stanica. Njihove su mnogooo daleko od mene i tako treba biti. Nadam se da će me sačekati otac i naša prva pudla Eli, moguće da će tamo biti Dora i Luna. Gledano sada…. Ide ovaj voz lagano a i ja sa njim.