Author Archives: Suzi

Nisam od onih žena koje spuste glavu i prećute. Ako nešto imam da kažem reći ću. Mirno, direktno, ili kroz osmeh koji više zaboli nego uvreda.

Retko kad umem da odglumim ravnodušnost. Samo ako je neko toliko nezanimljiv da mi ni energiju ne vredi trošiti.

Ali ako me dotakne, ako pređe granicu dobiće odgovor, onakav kakav je zaslužio.

Znam da umem da budem “kulturno neprijatna” i to mi je, priznajem, jedna od lepših osobina.

Neću da ćutim kada neko pokušava da me ponizi, a neću ni da se spuštam na tuđ nivo.

Nasmešim se, kažem svoje jednom, možda dvaput i odem.

Ne zbog slabosti, nego zato što sam naučila da moja tišina vredi više od svake tuđe galame.

Sju 🦋

Čini mi se da se sve menja, iz dana u dan, neprimetno, a opet naglo.

Kao list koji je nekad bio zelen, mekan i živ, a sad leži sasušen na zemlji, uvijen u sebe i čeka da ga vetar odnese. Nekad je šuštao na grani, pravio hlad, imao smisao. Sad samo svedoči o vremenu koje je prošlo.

Danas sam srela kolegu koji je otišao u penziju pre tri godine.

I nisam mogla da verujem koliko se promenio. Kao da je tih par godina stalo u jedan treptaj oka. I tu sam negde pomislila kako starimo svi. Ne odjednom, nego pomalo, svakog dana, po jednu misao, po jedan osmeh, po jedan san manje ili više.

Čini mi se da su sve te godine stale u jedno „juče”.

Da smo odrasli neprimetno.

Da sam, evo baš danas, malo ostarila.

Sad imam 57.

Čini mi se da život samo klizi, ode, ne pita, ne zastaje.

A ja se i dalje ponekad nerviram. Zbog gluposti. Zbog stvari koje ne traju duže od trenutka.

I znam da ne bi trebalo.

Ali valjda je to deo života jer ako se nikad ne nerviraš, možda i ne živiš stvarno.

Ipak, nekad se bojim.

Bojim se da ću se jednog jutra probuditi, pogledati u ogledalo i ne prepoznati ženu koja me gleda sa one strane.

Kao da će sve proći u trenu.

Zato se borim.

Da ostanem mlada duhom, radoznala, nasmejana, pomalo buntovna.

Jer možda telo stari, ali duša, ona može ostati večito mlada, ako je pustiš da diše.

Videćemo.

Za sada, dišem.

Sju ✨

U jednom trenutku samo… shvatiš.

Ne možeš da promeniš nekoga.

Možeš da se nadaš, da pokušaš, da veruješ u bolje ali na kraju, svako ostaje ono što jeste.

I tad prestaneš da se pridružuješ.

Prestaneš da objašnjavaš, da tražiš smisao u stvarima koje odavno nemaju smisla.

Umesto toga, sagledaš sve malo šire.

Kao da se odmakneš pola koraka unazad, pa vidiš jasnije.

I kažeš sebi:

„Dobro. Takav je. A ja biram šta ću od toga da uzmem.“

Uzmeš samo ono što ti prija.

Ono što te ne troši.

Sve ostalo pustiš da prođe kao voda niz kamen.

Jer prihvatanje ne znači da si se pomirila.

Znači da znaš gde prestaješ ti, a gde počinje on.

I da si dovoljno mirna da ideš dalje. Pod svojim uslovima.

Sju ❤️

Gledam sebe u ogledalu i vidim ženu koja lagano stari.

Ne žalim se – naprotiv. Vidim i jednu novu boru, onu koju do juče možda nisam ni primetila. Gledam je, pa se nasmejem.

Jer jutros sam videla sliku moje unuke kako se smeje onim svojim beskrajnim, iskrenim osmehom i pomislim: neka je ta bora tu.

Zaslužila je da bude.

Iza mene stoje tri najveće radosti mog života.

Moja ćerka – divna, pametna, vaspitana žena.

Moje dve unuke, jedna već zna da mi kaže da me voli, druga još muca prve reči.

I treća, koja tek treba da nas sve obraduje u februaru, već sada greje srce.

Zato i neka starim.

Neka mi svaka bora bude mapa života, trag radosti, tuge, brige i ljubavi.

Jer sve što jesam, sve što sam preživela i podnela, sve to je utkano u moj pogled i osmeh.

Ja sam temperamentna, brza, zvrkasta, svoja.

Padala sam, ali nisam dala da me ništa slomi.

I kad sve saberem – ja sam srećna žena.

Jer imam rašta stariti.

I rašta se smejati.

I rašta ići dalje. 🩷

Ponekad, i kad imaš sve što ti treba, srce se oseća prazno.

Nije pitanje stvari, ni komfora, ni sigurnosti.

Praznina dolazi od onih sitnica koje otkrivaju ko je čovek pored tebe.

Jedan hladan gest, jedna odbijena ruka pomoći, jedna šifra koju neće da podeli i svet postane ravna linija.

Neko bi rekao: „Sitnica.“

Ali sitnice čuvaju ljude. I sitnice ih gube.

Razočaranje je tiha ruševina u delu duše, i dok ti se ne vrati boja, svet je samo senka onoga što bi mogao biti.

Ali boja se vraća. Kroz tvoje misli, kroz muziku, kroz reči koje pišeš samo za sebe.

I u toj boji, ti si svoja niko te više ne isprazni, niko te ne sruši.

Sju 🦋

Na svoj sedmi rođendan, devojčica će dobiti poseban ključ.

To neće biti običan ključ – njime se neće otvarati  vrata, već jedno nevidljivo blago.

Rekli su joj:

Kad nekome daš poklon, a taj neko nema, ključ se zasvetli.

I baš tog dana, ona će pokloniti nešto svoje drugom detetu.

U tom trenutku će ključ u njenom srcu zasijati najlepšom svetlošću onom koju ne možeš kupiti.

A tajna je jednostavna:

da bi otvorila vrata radosti, moraš prvo da je podeliš.

I od tada, svaki put kada bude učinila neko dobro delo, njen ključ će zasvetli još jače.

A znaš li ko je ta devojčica sa ključem?

To je moja unuka. 🌸✨

Sa godinama se sve menja. Postajemo stariji, zreliji ili bi bar trebalo da bude tako. I ne mogu ja sada, sa svojih 57, da mislim isto ono što sam možda mislila sa 47. Neke stvari su mi i tada bile jasne, ali danas su još jasnije.

Niko mi ne može prodati maglu – nije mogao ni onda, a ni sada. Želela sam upravo ovo što danas imam: mir, ljubav i sve ono što čini život vrednim. I znate šta? Radije bih ostala sama, nego bila s bilo kim. Bila sam sama i naučila da to nije strašno. Strašno je biti sa nekim, a osećati se usamljeno.

Zato mislite o tome. A ja? Ja danas uživam. I to mirno, dostojanstveno, onako kako sam zaslužila.

Dugo sam mislila da je svaka moja reč važna. Da ako popustim, gubim deo sebe jer ja sam inadžija, veliki. Volim da bude po mom i tačka. Napravim scenario u glavi i držim ga se kao da od njega zavisi ceo moj svet.

Ali onda sam shvatila nešto drugo, nije svaka borba vredna mog mira. Nije svaka sitnica vredna mog glasa, mog daha, mojih živaca. Ako se borim za sve, onda ništa nije posebno. Ako grizem na svaku reč, onda ne ostane snage za ono što je zaista važno.

Zato sam naučila da postoji OBLAK. Ta reč mi je postala spas. U taj oblak spakujem trideset posto onoga što me nervira kod ljudi, a posebno kod partnera. Sitnice, navike, doskočice koje bi nekad bile razlog da dignem zid i pokrenem rat. Sada ih pošaljem gore u oblak i pustim da vise tamo, daleko od mene.

Ostalih sedamdeset posto čuvam za sebe. To je moj mir. Moj prostor. Moj teren za koji sam se borila kao lavica i koji ne dam nikome. Jer šta vredi pobediti u svađi, a izgubiti sopstveni mir?

Ljudi sa strane umeju da pitaju: „Nije valjda da si opet tu gde jesi?“

A ja se samo nasmejem. Jer oni ne znaju. Oni ne vide sve što je bilo. Oni ne hodaju mojim putem, ne poznaju moje rane ni moje pobede. Samo ja znam koliko sam puta ustala, koliko puta pala, koliko puta nastavila dalje.

Zameram, naravno da zameram. I on to zna. Nema reč da kaže kada mu sve saspem u lice. Jer zna da pored sebe ima ženu koja ne odustaje. Ženu koja grize da bi uspela. Koja grabi, juri, pada, ali uvek ustaje.

I shvatila sam – popustiti ne znači izgubiti sebe. Naprotiv. Popustiti znači znati meru. Biti pametniji od trenutka. Sačuvati ono što je važnije od ega. Jer moje „ja“ nije u svakoj reči, već u tome da izaberem kada ću da ćutim, a kada da zagrmim.

Jako teško pustim suzu.

Mora nešto debelo da me izbaci iz koloseka.

Ljudi to retko uspeju. Životinje – uvek.

Ne mogu vam to objasniti. Ne mogu ni dočarati.

To je jače od mene. I oduvek je bilo. I biće.

Svi misle da sam hladna. Nepristupačna.

Čelična ledi.

Neko ko ne pokazuje emocije.

I možda jesam…

Ne pokazujem ih previše. Ne javno.

Nema potrebe.

Osim kad je u pitanju životinja.

Pas, mačka, konj, majmun, svinja bilo ko.

Tad suze same krenu. Bez pitanja. Bez kočnice.

Tad me svi vide kakva sam.

I tad, možda prvi put, shvate.

To sam ja.

To je Sju. 🩵

Imam istu frizerku preko dvadeset godina. Ona tačno zna kako se šiša moja kosa, kako mora da stoji, kako se namešta, šta volim, a šta ne volim. Jer ne može to kod blizanca da prođe “ja ću tebi da uradim nešto novo, biće ti super” no, no, no. Kod nas se zna red. Ona to zna.

Ali ona nije samo moja frizerka. Ona je moj prijatelj. Žena kojoj sam vozila psa na carski rez i vraćala ga kući. Žena kojoj mogu da kažem sve i kojoj sam rame kad god zatreba. I ona meni. Znamo jedna o drugoj ono što niko drugi ne zna. I to je ono što je čini posebnom.

Samohrana majka. Borac. Žena koja je sama podigla ćerku koja danas ima 19 godina, završila srednju, radila i sada želi da upiše višu školu. Brine se da li će imati za školarinu. A ja se pitam – kako neko sa toliko snage i dostojanstva još uvek ima dilemu da li može. Jer može. Sve može. Kad si takva majka i takav čovek.

Drago mi je što je poznajem. Što imam nekog ko mi nije ništa po krvi, a sve po srcu. I možda je to zapravo najvrednije što čovek može da ima – nekog takvog. Moja frizerka, drugarica, podrška.

I nek’ se zna – fajter je. A i dama. ❤️

Sju 🌹