***Zaboravljanje i ozdravljenje je dug proces. Nije nimalo lak i nije lep. Veoma je težak.
Iscrpljuje jer teče lagano.
Realno svako kroz mora da prodje i neka ide tako. Ne bojite prošlost bojama koje nema. Pustite prošlost da biste ozdravili. 🦋
***Čudno je kad odeš i ne vratiš se, a u daljini čuješ glas koji te poziva, zastaneš a vetar donosi šapat prošlosti. Nasmešiš se i nastaviš dalje kao da te ništa lomilo nije. Ostaviš taj šapat medju opalo lišće i gaziš jako, najjače što znaš. Moraš tako da bi živeo. 💛
***Nikada se ne izvinjavajte zbog toga kako se osećate. To je kao da kažete izvini što sam živ. Ne ide to.
***Jednom kada naučimo gde nam je mesto u životima drugih ljudi nećemo biti povredjeni emotivno. I to je velika istina. Važna lekcija, još jedna u nizu, koju savladamo bilo da se radi o porodici ili prijateljima.
Nekome se zalomi da prodje trnjem do Sunca, nekome ne. Neko je spreman zarad mira da trpi očigledno. Neko se vezuje za slabiju kariku. Ja sam se uvek vezivala ja jake muškarce fizički, intelektualno….a to ima cenu. A ja sve platim uredno 😘
Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da nemaš mnogo vremena da uradiš sve što bi hteo. Stvari se menjaju, ljudi se menjaju, prijatelji odlaze a život? Život ne staje ni zbog koga. Usudi se 💙
***Mir koji imam danas vredan je svega, što sam na putu do njega, izgubila.
***Ne dozvolite da postanete oholi zbog ružnog ponašanja, bilo koga, prema vama. Sve što vam je loše uradjeno ne prenosite na nekog ko nije kriv. Nemojte sebe da izgubite nikada. 🦋
*Ne izlazimo iz loših odnosa iako znamo da to jesu sve dok nismo spremni. Jednog dana se probudimo i shvatimo da ne želimo više prazninu koja lebdi iznad. Okrenemo se i sve presečemo u trenu. Udahnemo punim plućima i zapamtimo lekciju.
*Ne podnosim kada ljudi kažu: Ali oni su tvoja porodica.
Ne zanima me.
Ponekad krvno srodstvo ne znači ništa. Treba toksične članove porodice odstraniti iz života. A znate zašto? Jer krv nije jača od unutrašnjeg mira. 🦋
Kako je Dora uginula ovo je prvi put da smo Luna i ja otišle na Adu. Preteško mi je bilo i da zamislim samo nas dve ali život ide dalje hteli mi ili ne. I budem ljuta na život, budem tužna a onda shvatim u sekundi da je sve negde zapisano. Svaki naš korak koji predjemo…
Neko će reći – Ma to je samo pas.
Realno me ne zanima.
Ona je za mene bila i ostala član porodice isto kao moja Tam, moja Monami, Luna, Snežana, Maza.
Svaka od njih je deo moje duše.
Nema veze što sam Tam rodila jer i ona isto misli.
I zbog toga je jedan deo mene nestao u maju.
Jesen u mom sokaku neće više nikada biti ista, niti će me radovati. Prosto je tako.
Sve vam ovo pišem dok hrču Luna i Sneža.
Dora mila, bilo nam je pusto bez tebe. I dalje pričam o tebi svima.
Jer sve što sam o ljubavi naučila ti si mi pokazala. Sve ❤️
Ne javljaš mi se više? Nema te da pitaš kako sam? Obećala si da ćeš me pitati kako mi je? Jesam obećala i znam da ti nije dobro tu gde sada jesi i zato ti se ne javljam. Osetim svaki tvoj nemir i zato ti ne pišem. I čekala sam tebe da pitaš ovo. Kako si znala? Lepo. Bio si moj.
Ne volim da vraćam sebe unazad ali uradim to samo kada poželim da vidim drage ljude kojih više nema, kada bih da opet sebe vidim očima devojčurka na bregu ispred dedine kuće. Zatvorim oči i odlutam. Volim to.
Verujem da nam je svima zapisano kako ćemo se kretati kroz život a na nama je da probamo da nam svaki korak bude što odlučniji.
Neko ne uspe ali i to je zapisano.
Ne radjamo se svi kao borci.
Nismo svi od istog materijala satkani.
Moj put….hm…
Nisam mogla ni da zamislim, kao klinka, da ću ovoliko prepreka da prodjem do sada. Bila sam ubedjena da će mi sa godinama biti lakše. Nije.
Kako god, nikada me to nije nateralo da stanem. Samo sam grabila i grabila, prelazila puteve, brda, kamenje gazila, vreo pesak , vodu, blato, potok i prošla.
I na svakom delu puta nešto ponela. Naučila mnogo toga i potrudila se da ne padnem, da se ne sapletem.
Svoj put sam zacrtala još kao mala devojčica u dvorištu jedne baka Ruže. Tada sam po prvi put postala svesna da ću i ja biti jednom kao ona. Baka koja će drhtavim rukama nositi parče pite od višanja nekoj devojčici ili dečaku.
Dete kao dete, brzo to ode od pameti jer mi ljuljaška u to vreme bila zanimljivija.
Ali sam zapamtila sve.
I ruke moje majke dok ispira veš u dvorištu i babe koja nam maže mast i alevu papriku na vruć hleb.
Upravo zbog te ljubavi kojom sam bila okruźena sam postala ovo danas. Emotivac sa oklopom.
Morala sam tako.
Retko ko me prati na mom putu.
Ne mogu da me stignu.
Onaj koji je uspeo je dobio DA od mene.
Dobili su to isto još dva pametna bića. Na drugačiji način.
Moj put je satkan od duše, temperamenta, iskrenosti, tvrdoglavosti, upornosti, požrtvovanosti.
Sama biram šta ću na tom putu voleti, grliti, zgaziti, ljubiti, maziti, precrtati. Do mene je.
A do drugih ljudi je šta će izazvati.
Skoro sam na ovom putu presekla veoma bitnu nit.
Presekla i otplakala.
Presabrala i nastavila dalje sa još jednim ožiljkom. Još jednim u nizu.
Hodam pravo i dalje.
Šta meni može mali potres? Ništa.
Zato na mom putu ne moram ništa a mogu svašta.
Hoću da budem ponosna na sebe i da znam da sam sve pokušala na ovom putu. Ne želim da se kajem do kraja života. Nikada ne bih oprostila da sebe izneverim.
Jednog dana ćeš me potražiti kada shvatiš šta si izgubio. Pozvaćeš me, pisati, tražiti ali nećeš dobiti odgovor. Kada me ne budeš fizički našao probaćeš emotivno. I pokušaćeš da nadješ nekog ko će te voleti kao ja ili da te nasmeje kao ja. Ali znaš šta? Ubrzo ćeš shvatiti da ne postoji neko ovako miran sa nemirom kao ja. Bila sam jedinstvena i prava za tebe. Ali si me izgubio.
I očajnički ćeš probati da nadješ moje tragove ali uzalud. Trebao si da se boriš za mene jače, ja za tebe jesam kada ti nije bilo bitno.
🦋 SuziSju 🦋 