Author Archives: Suzi

Davne 1919. u selu Katun rodjeni su brat i sestra blizanci, Radomir i Radmila…… Moj deda i njegova sestra a oboje sa predivnim plavim očima.

Godine su prolazile i kada je deda upoznao baba Mirku ubrzo su se venčali. Izrodili su četiri ćerke od kojih je samo jedna nasledila plave oči na oca. Moja majka.

Te 1943. u ratno vreme je jedna devojčica odlučila da se rodi.

Godine su prolazile, deca su rasla, stasala za udaju, ženidbu ali se nikada viśe nije desilo da je neko nasledio te divne plave oči.

Ali….

Ove 2024-te, mesec januar, je doneo nama još jednu radost.

Malena šmizla plavokosa, na oca svoga, sa modro plavim očima je uspela da nas obraduje nakon mnogoooo godina.

Hvala mojoj deci što su odlučili da imaju još jedno dete i hvala im što su plave oči ušetale u našu familiju da je oboje plavetnilom.

Florence, babina lutka lepa 🩵🩵🩵

Ne prolazim tom ulicom, gde si pala, često. Izbegavam i mesto da pogledam, drvo pored kojeg smo stajale obilazim….

I lažu kada kažu da vreme leči sve.

Ne leči vreme ništa već nas samo nauči da živimo sa boli.

A boliš me svaki dan. Nedostaješ mi svaki dan. Volim te isto kao i onog oktobra 2011-te kada si u naš dom ušla kao malena loptica. Dora moja, nadam se da si, tamo negde, srećna.

Ne pišem u poslednje vreme mnogo i nekako sam ostavila da nas dvoje živimo našu bajku van očiju drugih.

Pametnije.

Bilo je u prethodnih godinu dana i uspona ali i padova.

Bilo je mojih ishitrenih odluka, njegovo razumevanje mene. Bilo je i njegovih loših odluka ali smo se uvek vraćali na 10.04. kada je sve počelo. Odatle crpeli snagu za dalje i pamtili poglede koji su značili, to sada znamo, mnogo.

Obožavam kako me gleda, pazi, nasmeje, voli i nervira. Jer kakva bi to ljubav bila da nema u njoj svega? Mlaka. Ne treba nam takva.

Kakva bi to ljubav bila da me nije dočekala čokolada na stolu i činija jagoda kada sam se vratila sa puta?

Kakva bi to ljubav bila da me ne gleda kao sve na svetu?

Kakva bi to ljubav bila da ne uživamo u našim satima, minutima, sekundama?

Kakva bi to ljubav bila da me ne pozove u pauzi samo da bi mi čuo glas?

Mlaka.

Volim tog dečaka u njemu, tog Petra Pana koji me svaki dan iznova zavoli još jače. Trpi me i kada sam drska, svoja i buntovna. Voli me baš ovaku kakva jesam.

Našminkanu, nenašminkanu, pospanu, nasmejanu, umazanu od hrane, lude kose pred pranje, uske crne kožne suknje i čarapa, spavaćice koju imam od ko zna kada.

A ja? Ma ne mogu bez jutarnjeg budjenja, bez naših rituala svakog jutra, bez dva šućmurasta oka i osmeha kada ih otvori i ugleda da sam pored njega.

Volim tog Petra Pana koji će zauvek ostati dete, baš kao i ja, dva smo vetropira blizanca, dva temperamentna ludjaka.

Promenili smo se u hodu, pokrenuli smo lavinu emocija i uživamo u svakom danu.

Volim da ga gledam dok spava, da slušam kako diše, da se šćućurimo u zagrljaju i tako zaspimo dok se ne ukočimo.

Nije se desilo da mi je okrenuo ledja eto tek tako.

Sve što mi je godinama nedostajalo sam pronašla u njemu, u mom Petru Panu, u mom velikom i tako divnom dečaku u duši.

Za jednog D 🩵

Nisu mene godine promenile, mnogo toga je u tim godinama bilo što me je očeličilo. Tačno je da mudrost ne dolazi sa godinama ali su meni one donele baš ono što treba. Ko misli da će živeti večno umre sam. 🦋

Kada se zatvore vrata doma ono što ostaje sam ja. Moje misli, moji otkucaji srca, moj osmeh, moj strah, moja suza. Sve sam to upakovala u život koji volim. Da nije tako odustala bih od pesme, od igre u stanu dok me ljubimci gledaju. Moji verni drugari. Čuvari mojih tajni. 🌹

Ne podrazumeva se ništa ni sa 40 a ni sa 50 godina verujte vi meni na reč. Što stariji, pojedini, to ludji. Izbor svakog od nas je da radi šta misli da je ispravno. Kome se ne dopada i to je ok, nije u našim cipelama. 🦋

Odavno već ne pitam ljude zašto se ne javljaju. Prosto pustim da sve to voda života odnese. Ko treba da bude pored mene – tu je. Ko smatra da mu je napor da pita kako sam – ne zovem nikada više prva. Mnogo toga boji moj život lepotom da bih ga ružila nebitnošću. 💚

Ne odlazimo od ljudi da bismo ih nečemu naučili, ili da bi oni našim odlaskom shvatili šta gube. Ne.

Odlazimo jer mi naučimo dobro lekciju. Pre prihvatamo nečije odsustvo nego pomeranje svojih granica zarad neċije pažnje.

„Nisu loša vremena, loši su ljudi“ – sa ovim se slažem potpuno. Ali se ipak zapitam koliko dugo mogu biti loši? Da li će doći do te tačke kada ti ološi skapiraju da ustvari i ne moraju da budu loši i mizerni? Neće. Nikada se neće promeniti jer im tako odgovara. Oduvek sam i uvek ću suditi kakav je neko čovek na osnovu njegovog odnosa prema životinjama. Ne kažem da ljudi moraju da vole životinje da bi bili dobri ljudi ali smatram da dobar čovek poštuje one sa kojima deli ovu planetu. Ološi o kojima ja pišem u ovom tekstu su vidite, napravili tu njihovu malu zajednicu gde će se sa jedne strane tapšati po ramenima a sa druge strane ogovarati jedni druge i biti zavidni i u isto vreme smišljati kako da zabodu noževe u ledja drugima i time postanu najbolji. Najbolji u čemu? U tome ko će biti veći ološ?

Ovde na Balkanu je sve korumpirano i pokvareno. Sve funkcioniše uz pomoć mita – daš neki dinar da se lečiš, daš neki dinar da neko tvoj diplomira, daš neki dinar da ti dete upadne u vrtić…i na kraju daš neki dinar da ti pas pobedi na izložbi. A onda više ne daš ništa. Jer onda možeš da uzimaš od drugih ljudi i eto tog začaranog kruga ološa, doduše ne toliko iskusnih kao što si ti. I tako kad ti pas pokupi gomilu nebitnih pehara sa kupljenih izložbi u nekoj zabiti ili čak u prestonici, ali čak ne moraju ni biti kupljene nego se ide na onu staru „znamo se“, ti utripuješ da možeš da se igraš Boga. Ne brate, ne možeš. E to je ono što ološi začaranog kruga ne kapiraju, i neće ni skapirati do kraja svog života jer naša usrana država i još usraniji korumpirani ljudi „na vrhu“ to dozvoljavaju.

Kinološki savez dozvoljava parenje ženke na 6 meseci i bez problema izdaje uredne rodovnike za takve pse. Suočeni za ovim, samo su rekli da oni tu ne mogu ništa da urade jer su i oni deo začaranog kruga ološa. Zato su nam oglasi i puni pasa „šampionskog porekla, vakcinisani, kake zlato i sl..“, jer su ljudi pohlepni, gramzivi i nemaju granice. Pariće svoje pse sve dokle god budu mogli da zarade na tome i istovremeno budu pokriveni od strane nadležnih institucija. I pariće ih sve dok bude bilo potražnje za istim, pa čak iako oni imaju crvene suze, treći kapak, nisu u tipu ili su loših proporcija. Budite malo realni i malo više humaniji, ne igrajte se velikih ljudi na tako jadan način. Veliki ljudi to rade iz ljubavi a ne iz pohlepe. Ne ponašajte se kao da su živa bića roba i ne lepite im sulude etikete i još ludje cene. Bitan je kvalitet a ne kvantitet!

Zato na ulicama imamo hiljade i hiljade gladnih i napuštenih duša, jer ko danas u ovom moru ološa može da garantuje da je neko čovek? I to ne samo u vezi životinja već i u vezi dece i starih koji se nekako uvek naglase kada se priča o pomoći životinjama.

Ološi budite svesni da mi svi znamo ko ste i šta ste, da znamo kako ste došli tu gde ste i šta radite da biste tu ostali. Budite svesni svoje sramote. Ne zaboravite da znamo šta ste do juče pričali a šta već danas radite. Niko, ali niko vam ne može oduzeti ljudskost kao što ste je sami sebi oduzeli. Zatvorite oči posle ovih reči i probajte u dubini duše da pronadjete trunku humanosti i saosećanja kao i snage da promenite sebe i svoje sutra.

Tamara Proxeus

Lagano pahulje pokrivaju krošnje drveća, boje zemlju u belo i stavljaju bele ogrtače gde požele.

Stajala je na terasi i gledala svetla velegrada kako ih sitne pahulje zasipaju. Mnogo toga je iza nje, mnogo godina zbog kojih je bilo dobro roditi se.

One tužne je rešila da zaboravi.

Prisetila se igre u školskom dvorištu, jednog Saše u petom osnovne i oguljenog kolena dok je učila da vozi bicikl sa ocem.

Lete tako godine i čini joj se da bi se vratila na tren u detinjstvo ali ne.

Neka tih lepih i nežnih sećanja zauvek u srcu.

Lomile su je mnoge životne oluje i neka su. Shvatila je da se samo borbom stiže do cilja.

I onda je odrasla upravo na toj terasi. Otplakala mnogo toga, nasmejala od srca, volela od srca.

U svaku njenu poru su utkane misli, odluke, želje, nadanja i uvek sa jednim pitanjem: Hoćemo li?

I dok stoji i posmatra sitne malene bele pahulje osmehuje se jer je jedan čovek iskreno voli.

Hoćemo li stajati na nekoj terasi i držati za ruke dok nam sede vlasi krase lice?

Hoćemo li se voleti kao da sutra ne postoji?

Hoćemo li pokazati našoj deci, mojoj i tvojoj, šta znači boriti se za ljubav?

Hoćemo li jesti iz jednog tanjira, piti iz iste čaše zauvek?

Hoćemo li uživati u mirisu ruža iza kuće?

Hoćemo li držati jedno drugo za ruke i uzimati poslednji dah?

Hoćemo li se voleti do kraja života?

Vetar joj lagano baca pahulje na lice i ona se povlači u topli dom.

Dosta je pitanja postavila, dosta je osmeha sakupila za ovaj dan.

U tom času jedan muški glas joj izgovara ime i pita: Hoćemo li?

Nasmejala se, stavila glavu na njegove grudi, polako podigla pogled i u tim očima pronašla SVE.

Naravno da hoćemo. ❤️

Neke godine bih da vratim, neke bih da zaboravim i to je tako.

Sa nekim godinama sticala iskustvo osmehom, druge su mi iskustvo donele suzama.

I nekako mi taj životni balans ide na živce ali to tako mora.

Jer lepo reče Njegoš: Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.

I neka tih mojih ispijenih čaša. Naučile su me mnogo toga a posebno da sam iskrena u svakom datoj emociji pa kakva god ona bila.

Krenem, stanem, nastavim, odustanem….. Tako je to u životu.

Životne situacije su me terale da se borim, radujem, plačem, smejem i nikada ali nikada nisam odustala od sebe.

Odustala sam od toga da će u moj život natrčati neko vredan pażnje, neko vredan mene.

Sve što sam u životu davala je bilo iskreno i puno duše, tako sam vaspitana.

Rezala sam u trenutku sve što mi nije prijalo jer ne moram da trpim nikoga i ništa.

Nakon mnogo dana mog mirovanja ugledala sam dva oka šućmurasta.

Tamo gde sam ja prošla on nije i mnogo dana borbe je iza nas a i ispred nas.

Borimo se oboje da ne dignemo ruke jedno od drugog.

Moj temperament je takav da pomera stene, ali se on uvek grčevito drži i ne dozvoljava mi da odustanem od nas.

I nisam odustala.

Menjali smo se u prethodnih DEVET meseci i znam da se izrodilo sve što nam dušu puni.

Ja nemirna reka a on mirna voda.

Napravljeno je mnogo kompromisa sa obe strane. Sve što mi je ikada bilo potrebno u životu vidim u njegovom pogledu, načinu kako me drżi, ni jako a ni slabo….onako taman…da znam da sam njegovo sve.

Moj pradeda Lazar je uvek prababi Desanki davao najbolje parče pite, mesa, kolača i voleo je iskreno. Bila sam mala ali se u familiji uvek pričalo o njihovoj ljubavi, o njihovo petoro dece.

Kada sam jednog dana u tanjir dobilq parče piletine a sebi nije ostavio ništa, ja sam se rasplakala. Setila sam se svog pradede.

Ljubav se piše na razne načine.

Piše se i palačinkama u pola noći, odlaskom po sladoled dok svi spavaju, pravljenjem ajvara, gitovanjem prozora, ubijanjem buba jer se ja bojim.

Piše se i igranjem uz omiljenu pesmu.

Promenio se lagano.

Promenila sam se lagano.

Bojim se i dalje pomalo jer nisam navikla na ovo sve ali se uljuljkavam i znam da sam pored čoveka koji me ovakvu zvrkavu, impulsivnu, iskrenu, emotivnu – VOLI.

Dovoljno.