Author Archives: Suzi

Interesantno je kako se čovek navikne da kroz život hoda sam.

Da se bori sam.

Da može sve sam.

Navikneš se da ti ničija ruka ne treba.

I onda, kad ti je neko pruži, ne znaš šta bi sa njom.

Ne zato što ne želiš pomoć,

već zato što nikada nisi naučio da je tražiš  niti da je primiš.

To je teško.

I pomalo tužno.

I gotovo nemoguće objasniti onima koji nikada nisu morali biti svoja jedina snaga.

Sju 🦋

Nijedan razvod nije lak.

I slagala bih kad bih rekla da jeste.

Ali iz ugla mog bivšeg muža i mene, verujem da je za razvod, ako već mora da se dogodi, potrebna jedna tiha zrelost: hladna glava, vaspitanje i poštovanje  čak i tada kada boli.

Naš razvod bio je rezultat razgovora i svesnosti da više ne možemo zajedno. Da je poštenije stati nego ostati u nečemu što ne funkcioniše. Oboje smo znali da kraj braka ne mora da bude kraj poštovanja.

Venčali smo se mladi, dobili dete jako mladi i godinama se razvijali pre svega kao prijatelji. Prošlo trinaest godina od razvoda. Imamo divnu ćerku, dve unuke i treću na putu. I ono što smatram najvećim uspehom jeste to što smo ostali ljudi jedno prema drugom.

Kada se vidimo, ručamo zajedno. Delimo hranu, znamo šta onaj drugi ne voli. Pričamo o ćerki, o unukama, o životu. Bez gorčine, bez vraćanja unazad. Svako živi svoj život, uz puno pravo onog drugog da živi svoj.

Nikada mi nije palo na pamet da se mešam u njegove veze, da zovem, pišem, uznemiravam. Ne zato što nisam mogla, već zato što nisam želela. Jer zrelost je izbor.

Bili smo dvoje svesnih ljudi koji su odlučili da prekinu ono što nije valjalo, ali da sačuvaju ono što jeste – ljudskost.

I zato danas mogu da kažem ovo:

veliki je uspeh kada iza braka koji je trajao dvadeset dve godine ne ostanu ruševine, već mir.

Kada razvod ne postane rat, već tiha odluka da se ide dalje dostojanstveno.

Ako je kraj morao da se dogodi onda je ovakav kraj pobeda.

Sju 🌹

Kako rasteš i odrasteš, shvatiš da Nova godina zapravo nije bila praznik.

Bila je mama.

Mama je pakovala poklone.

Mama je motala sarmu.

Mama je ukrašavala kuću.

Mama je vikala da se obučemo ako je sneg, da se ne prehladimo.

Mama nas je ujutru čekala sa toplim čajem ili kakaom zavisno od toga šta smo brat i ja tog jutra želeli.

Nova godina je, u stvari, bila moja mama u mom domu.

A onda sam ja postala ista takva u svom domu.

Isto. Isto. Isto.

I moja ćerka je to ponela dalje.

Jer sve se nosi iz kuće.

Sve.

Hvala, mama.

Sju ❤️

Nekako se uvek isto desi.

Ljudi iz mog života, bivše veze, pokušaji, priče koje su imale početak ali ne i nastavak – posle nekog vremena ponovo se jave.

Posle godina.

Tiho.

Nenametljivo.

Samo da pitaju kako sam.

Nedostajala sam im.

Ne zato što sam bila savršena.

Već zato što sam bila žena koja stoji čvrsto na svojim nogama.

Koja zna šta hoće ali još jasnije zna šta neće.

Koja ne pristaje na manje od onoga što daje.

Koja ume da ćuti, da se ne javi, da ode bez objašnjenja.

Koja može sama da sedne u auto i ode bilo gde.

Koja bez problema ruča sama u restoranu i pije piće bez publike.

Takve žene se pamte.

I takve žene se traže tek kad odu.

Svi su se javljali.

I javljaju se i danas.

A odgovor je uvek isti – ne.

Jer ono što je trebalo da traje, trajalo bi.

Sve ostalo je završeno tačno onda kada je trebalo.

Najvažnije je ovo:

vrata nikada nisam zatvarala ružno.

Nisam ostavljala pepeo za sobom.

Ostajali smo lepa uspomena dok je bilo moguće.

Ali…

uvek postoji taj neko.

Onaj koji dobije više nego što zaslužuje.

Onaj kome se da poverenje, prostor a vrati se praznina.

Za takve postoji samo jedno mesto:

tišina.

I blok koji traje zauvek.

Ne iz inata.

Ne iz besa.

Već iz samopoštovanja.

Oko vrata nosim lančić sa priveskom Zvončice.

Ne zato što ne znam da porastem, 

već zato što znam da sačuvam ono najvažnije: slobodu, dostojanstvo i veru u sebe.

Mnogi neće dobiti ni mrvicu onoga što sam nekada davala.

I to je u redu.

Jer žena koja zna svoju vrednost

ne vraća se tamo gde je bila potcenjena.

Ona ostaje zapamćena.

Ali više nije dostupna.

Sju 🩷

Ljubav i seks često se stavljaju u istu rečenicu, kao da jedno automatski podrazumeva drugo. A istina je da to nisu iste stvari. Povezane jesu ali nisu nerazdvojne.

Ljubav bez kvalitetne bliskosti ne opstaje. Može da traje iz navike, iz straha, iz obećanja, ali vremenom postaje tišina koja počne da pritiska. Jer bliskost nije luksuz u odnosu, ona je njegov temelj.

S druge strane, može da postoji snažna hemija bez ljubavi. Dešava se da se dvoje ljudi sretnu, prepoznaju nešto u pogledu, u dodiru, u načinu na koji dišu isto u istom trenutku. Bez planova, bez obećanja, bez velikih reči,  samo prisutnost i usklađenost. I ponekad je to dovoljno makar trajalo jednu noć.

Postoje susreti koji su kratki, a ostave utisak potpune povezanosti.  Postoje pokušaji odnosa u kojima je bilo emocija, brige i želje da se uspe ali tela nikada nisu pronašla zajednički jezik. Ljubav nije uspela da nadomesti ono što nije postojalo prirodno.

Ono što se unese među četiri zida ne može da se objasni spolja. Tamo nema uloga, nema publike, nema opravdanja. Ili postoji usklađenost ili ne. I nijedna količina emocije ne može da je izmisli ako je nema.

Idealno je kada se ljubav i bliskost sretnu. Kada emocija ima gde da se smesti, a dodir ima smisao. Ali život nas često uči da te dve stvari ne dolaze uvek zajedno. I to nije poraz već spoznaja.

Jer nije svaka hemija ljubav.

I nije svaka ljubav dovoljna.

Sve zavisi od onoga što dvoje ljudi unesu u odnos i koliko su spremni da budu iskreni prema sebi.

Sju 🦋

Istina ume da zaboli.

Ali nikada ne dolazi bez razloga.

Govore je ljudi koji te vide i kad nisi savršen/a.

Oni koji te samo maze rečima često čuvaju sebe, ne tebe.

Ljubav se prepoznaje po hrabrosti da se kaže istina.

Sju 🩵

Ljudi provedu život stegnutih šaka čuvaju svaki dinar, svaku sitnicu, svaki dah, kao da će sutra biti velika poplava pa će ih spasiti baš to što su se juče odrekli sebe. A onda ih pregazi vreme. Pregazi ih život koji nisu živeli.

Jer čemu služe pare ako ti duša ostane prazna? Čemu služi bogatstvo ako si ga stekao siromašeći sebe? Videla sam ljude koji su umrli bogati, a živeli bedno. Štedeli su kao da gomilaju zlato, a trošili sebe kao da su ničiji. A na kraju uživa neko drugi. Neko ko nije ni znao za njihove nedelje bez kafe, za zime bez grejanja, za odricanja koja su postala navika.

U životu moraš da daš. Moraš sebi da napraviš gušt, da budeš malo hedonista, da osetiš da si živ. Pare se vraćaju, vreme ne. “Bolja vremena” su često samo izgovor jer kad napokon dođu, možda ih ti više nećeš umeti ili moći dočekati.

Ne možeš poneti ništa sa sobom. Ali možeš ostaviti trag da si živeo, voleo, trošio na radost, na put, na muziku, na kolač podeljen sa dragom osobom, na sebe. Na život.

Uštedi na glupostima, ali nikad na radosti. Ona je jedina investicija koja se zaista isplati.

Sju 💛

Uvek je tu, u tom uglu parka, kao da nikada ne žuri i nikada nema obaveza. Drvena klupa, obična na prvi pogled, ali meni danas teža od pola sveta.

Sednem na nju i uhvatim sebe kako očekujem da čujem onaj tihi, smireni glas. Onaj njegov pozdrav, jednostavan: „Dobar dan, komšinice.“ Uvek sa blagim osmehom, kao da je u tom trenutku sve u redu i sa njim i sa svetom.

Nema ga. Otišao je, baš kao što sve ode kad mu vreme dođe. I klupa sada nosi senku njegovog prisustva, kao da je čuva, kao da pamti svaki put kad je seo da odmori noge i dušu. Gledam je i mislim kako je sve prolazno i kako retko primetimo ono što nam je tu, pred nosom, dok je još tu.

Mnogi prođu, ne vide ništa posebno. Samo klupu. Samo dan. Samo još jedan život koji prolazi pored njih. Ali ja danas vidim sve i njegove oči što su se smeškale i one kratke razgovore što su mi popravljali jutro. Vidim kako vreme ne pita nikoga ništa, samo teče, kao reka bez obale.

I možda baš zbog toga treba da grabimo svaki trenutak. Da kažemo „dobar dan“ dok još imamo kome. Da se nasmejemo, pa makar i sebi. Da stanemo na minut kraj nečije klupe, da pustimo da nam srce bude meko.

Jer sve je prolazno. Ali trag dobrog čoveka ostane u jednom parku, na jednoj klupi, u jednom sećanju koje danas malo zaboli, a mnogo podseti.

Sju 🦋

Mnogo je stvari u životu koje ne biramo. Ne biramo roditelje, niti mesto na kom ćemo se roditi. Kao deca, ne biramo državu u kojoj ćemo odrastati, ni okolnosti koje nas oblikuju.

Kasnije, kada odrastemo, nešto nam se ipak vraća u ruke. Možemo da biramo prijatelje  a vreme će pokazati ko je bio dobar izbor, a ko samo prolazna lekcija. Možemo da biramo partnera, možemo da biramo s kim ćemo deliti dane, a sa kim nećemo. Možemo da biramo koliko ćemo dece imati, ako ćemo ih uopšte imati.

Ali postoji nešto što ne možemo da biramo: ne možemo da biramo da li ćemo biti srećni svojim izborima.

Sreća je, izgleda, rezultat hiljadu sitnih stvari koje ne vidimo odmah, trenutaka, odluka, slučajnosti, unutrašnjih promena.

Na kraju, mnogo toga zaista zavisi od naših izbora, ali ne i sve. Ponekad je potrebno samo da zastanemo i priznamo sebi da je život mešavina onoga što smo birali i onoga što nam je dato. I da u toj kombinaciji, uprkos svemu, nekad uspemo da pronađemo sebe.

Sju 🦋

Možeš da voliš sećanja do mile volje, ali ona ti nikada neće uzvratiti.
Treba da pronađeš nekoga koga ćeš voleti dok si još dovoljno mlad za to, a sve one koji nisu pored tebe nosićeš u sećanju zauvek.
Jer neki ljudi ne nestaju samo prestanu da budu tu. Sa razlogom. 🦋