Da li me razumeš? 🦋

Ne možeš ti mene da razumeš. I da pokušaš i da želiš, ne možeš. Ne možeš da razumeš šta osećam, niti šta sanjam dok spavam, niti da li uopšte mirno spavam. Ne možeš ti mene da razumeš. A nije da ne želiš – želiš, ali niko ne može do kraja da me razume.

I sva ta tuga koja je u meni sada. I sav ovaj bol koji mi prolazi kroz telo, koji stoji oko mene i u meni, kao nešto što ne prolazi. Kao nešto što ne zna da ode. I moj osmeh koji nosim kao štit, kao poslednju liniju odbrane od svega što se ne izgovara.

Možda bi bar taj osmeh mogao da razumeš.

Možda ni ja sama sebe ne razumem. Možda sam sebi teška više nego što umem da priznam. Možda mi treba beg negde daleko, bez objašnjenja. Možda mi treba tišina da sve utihne u meni. Da ugasim telefon. Da zaboravim sve na trenutak.

A onda da se ujutru probudim bilo gde, u tišini koja ne traži objašnjenja, da otvorim oči i na trenutak ne znam gde sam, ali znam ko sam. Da se pogledam u ogledalo i ne pobegnem od sebe, nego da ostanem tu, makar sekundu duže nego inače. I da shvatim da sam to i dalje ja, ista ona koja ponekad ne ume da razume ni sebe, ali ipak nekako ide dalje. Možda sporije, možda teže, ali ide. I da u toj tišini, bez žurbe i bez tuđih reči, pronađem makar mali mir koji mi pripada.

Da li me zaista razumeš?

Sju 🦋