Nisam mislila da će mi dan posle Uskrsa doneti toliko straha, strepnje i suza. Nisam mislila da će me jedan poziv ujutru podići iz života koji sam mislila da kontrolišem i baciti u vožnju u kojoj brojiš kilometre kao otkucaje srca.
„Mama, dođi. Ne mogu da izdržim.”
Sve posle toga dešavalo se brzo, a u meni je sve stajalo. Put od šezdeset kilometara postao je beskrajan. Njen bol, moje misli, zvuk motora koji ne sme da stane. Kao da smo se svi negde između Beograda i nje zaglavili između nade i straha.
A dve nedelje pre toga – kažu, sve u redu.
A onda – komplikacije. Reči koje ne želiš da čuješ. Dijagnoze koje zvuče kao da pripadaju nekom drugom životu. Akutni pankreatitis. Enzimi. Jetra loše, žečna kesa loša. Brojevi koji rastu dok ti unutra sve pada.
I onda – najteži deo koji niko ne piše u izveštajima.
Troje dece ostaje kod kuće. Beba od dva i po meseca, naviknuta na majčin miris, na toplinu, na ono što ne može da stane u flašicu. A ti stojiš između bolnice i kuće, između tuđe snage i sopstvenog straha i učiš bebu da prihvati nešto što ni ti ne prihvataš.
Držiš je, ljuljaš, pokušavaš. Plačeš kad niko ne gleda. Plačeš i kad gledaju.
Četrdeset osam sati, kažu.
A ti ne čuješ. Ne prihvataš. Ne dozvoljavaš da ta rečenica ima značenje.
Jer kako majka da prihvati da postoji i najmanja mogućnost da izgubi dete?
Pa ne prihvati. Brani se. Radi. Kupa bebu i okreće stvari naopako, ali je okupa. Kuva, nosi, vozi, trči, vraća se, ide opet. Sve radi, samo da ne stane.
Jer kad staneš – čuješ.
A kad čuješ – plačeš.
I plakala sam. U kolima, na putu, u povratku, u tišini. Plakala sam između stanica, između obaveza, između snage koju moraš da imaš i slabosti koju niko ne sme da vidi.
A onda, kao da nije bilo dovoljno, život nastavi da dodaje.
Bolest za bolešću. Temperature. Novi strahovi. Operacija. Čekanje. Povratak. Oporavak koji nije prav, nego krivudav, kao put kojim ideš bez mape.
I negde usput, između svega toga, ponovo se pojave ljudi iz prošlih života. Dođu. Pomognu. Stoje tu. Bez mnogo reči.
I ti nastaviš.
Jer moraš.
I onda jednog dana, ništa se posebno ne desi.
Samo čuješ pesmu – Take me home od Benson Boone-a.
I raspadneš se.
Ne zbog pesme.
Nego zato što je sve prošlo kroz tebe, a ti nisi stigla da proživiš.
Sada, kad se sve stišalo, kada su rane zatvorene – neke vidljive, neke ne – telo pamti. Duša pamti. Suza nađe put.
I plačeš.
Ali ovaj put, to više nije strah.
To je umor koji izlazi.
To je ljubav koja se borila.
To je majka koja nije stala.
I to je život koji ii nakon svega, nastavlja da teče.
Tiho.
Ali ide.
Sju 🩷
🦋 SuziSju 🦋 