Ponekad pomislim da je kasno.
Kasno za mnogo toga.
Mislim da sam trebala ranije da se razvedem.
Mislim da sam trebala ranije da odustanem od nekih stvari.
Mislim da sam trebala da počnem da živim sa četrdeset, a ne sa pedeset.
I znam da će neko reći: „Nije kasno.“
Ali ja ću reći – jeste.
Jer godine nisu samo broj.
Ko kaže da jesu, laže.
Ono što smo znale i mogle sa četrdeset, ne možemo sa pedeset.
Koliko god se trudile.
A još manje sa šezdeset.
Ne žalim zbog svoje ćerke.
Ona je moje najveće blago.
I zbog tri unuke koje mi je donela na svet – zlatne, divne, moje.
To se ne dovodi u pitanje.
Kao roditelj, ne mogu drugačije da mislim.
To je prirodno.
Ali kao žena.
Kao osoba.
Kao jedinka.
Kao ljudsko biće…
Mislim da sam deset godina zakasnila za sebe.
I baš kada sam pomislila da hvatam poslednji voz,
izgleda da sam ušla u pogrešan.
Pogrešan peron.
Pogrešna stanica.
Pogrešno odredište.
Polazna tačka je uvek bila dobra.
Srce mi je bilo na pravom mestu.
Ali sam otišla u pogrešan kolosek.
Zato godine nisu samo broj.
I mnogo je godina u ovim godinama koje su iza mene.
Koliko ih je ispred mene ne znam.
I ne razmišljam o tome.
Živim.
I trudim se da uživam u svakom danu.
Ali neke stvari je trebalo uraditi sa četrdeset, a ne sa pedeset.
Verujte mi na reč.
Sju 🦋
🦋 SuziSju 🦋 