Negde u dubini duše, sasvim tiho, znam svi vi mi koji smo prošli kroz razvod nosimo jedan nevidljiv ožiljak. I nismo nesposobni. Nismo slomljeni do kraja. Umemo da živimo sami, da se smejemo, da funkcionišemo. Umemo da vozimo noću i menjamo sijalice, da rešavamo kvarove i da donosimo teške odluke.
Ne znači da sam manje cela, samo sam drugačije cela. Kao kad ti neko slomi kost pa zaraste – tu si, funkcionišeš, čak i plešeš, ali znaš gde je puklo. I osećaš promenu kad dođe kiša.
Ali uprkos svemu, u meni postoji deo koji je nestao. Kao da je neko otišao sa ključem koji više ne postoji. Nema boli već, ponekada, preispitivanje ko je odustao prvi.
Nema mržnje. Nema ni želje da vratim nešto što je prošlo. Samo postojim ja – sa svim svojim delovima, i onim što su ostali, i onim što su nestali. I prihvatam da to jeste moje “cela”.
Samo sada, drugačije cela.
🦋 SuziSju 🦋 
Ma, živit’ se mora. Odluke donosimo svakodnevno, bitne i nebitne. Ne osvrtati se, niti se kajati. Nikada. Ionako vrijeme ne dozvoljava kolebanje, dvojbe. Srce slušati. Kako god, šta god, srce bolje od uma zna. Tako bude uvijek, na kraju krajeva. Nije loše ni solirati. Ima ljepote i u tome. Znam. Pozz 🖖
Sviđa mi seSviđa se 1 person
Odluku sam donela pre 12 godina kada sam se razvela. I zaista smatram da je bolje dobar razvod nego loš brak.
Biti solo nije loše ponekada ali ja volim da imam i nekog pored sebe. Naravno, ne po svaku cenu.
Trenutno sam sama i potpuno mi je ok.
Hvala ti 🩵
Sviđa mi seSviđa se 1 person