Preživela 🦋

Vaspitana sam da verujem u ono malo dobrog u ljudima. Otac je umeo da kaže: Ćero, nisu baš svi loši, ima i nas sa dušom pa….

I tako bi.

Uvek ali uvek sam kretala od toga da se istinom lakše pliva, da će moja reč biti pravilo shvaćena, da će moja pomoć biti primećena. Ne da bi mi neko vratio isto već da shvati koga ima ispred ili pored sebe.

Medjutim godine nas isklešu različito.

I tu više nema ljutnje na roditelje.

Oni su nam svima dali krila (bar većina) a na nama je da ista nadogradimo i da budemo ponos za one koji su nas nosili u naručju i da budemo ponos onima koje mi nosimo. Koje smo nosili.

Do sada me instinkt nikada nije prevario i znala sam sa kim imam posla. Uvek.

A onda nakon mnogo tuge (Dorino uginuće na mojim rukama) i moje rešenosti da mi niko ne treba, nailazim na čoveka sasvim slučajno i poverujem mu da je dobar.

Ubrzo uvidjam da grešim ali idem dalje u nadi da će se promeniti. Nije.

Sve ono što sam od prvog dana znala sam govorila, probala da promenim ali uzalud.

I onda sam otupela.

Zgadio mi se.

Kada budem ljuta na sebe jer znakove pored puta ignorišem, ja se ućutim. Uradim restart. Lagano.

Vratim sebe u podrum zgrade na Onkologiji, ispred ordinacije snimanja gama kamerom, setim se jedne oniže žene i mene sa 29 godina. Strah, tuga, očaj. Same obe. Gledamo se i pitamo se šta nas unutra čeka.

Preživela.

Mnogo toga tog dana a i narednih.

Evo me sa, skoro 57 godina, kako sedim i gledam u sliku moje ćerke i dve unuke.

Imala je 6,5 godina kada sam mislila da neću ovo doživeti. Zna i ona to.

I zbog toga ne dam da me bilo ko pravi budalom. Da me bilo ko smatra glupačom.

Mnogo toga dozvolimo jer poverujemo.

Nema toga više.

Moj put je odavno zacrtan a ja sam pomalo skretala ne bih li našla nekog sa dušom.

Izgleda da sam se vrtela u krug i iznova upoznavala sebe.

I to je ok.