Bojim se…

Mogu vam pisati o strahovima vezano za bube, za gubitak dragih ljudi ali neka to ovog puta bude daleko od narednih redova.

Bojim se sebe.

Naučila sam sa godinama da sve što dodje mora i da prodje. Ostavljalo mi je ožiljke, teralo do granica izdržljivosti, mučilo, savijalo ali sam gurala napred.

Nije da nisam padala ali me evo. Osećam ponekad da mi je koža ogrubela od mnogo toga ali neka je. Zbog nje sam ovo što sam danas.

Jedna obično neobična žena.

„Pobedjuje nas samo ono čega se plašimo” kaže latinska poslovica.

E baš zbog toga ne dam da me pobede sopstveni strahovi. A ima ih vala dosta. Kako god da saberem i oduzmem plašim se uvek sebe.

Umem da se stegnem i čekam udar, da se zgrčim i branim sebe od bilo koga.

U tom položaju nisam uspela da prepoznam mnogo toga.

Možda su neke dobronamerne reči ili nežne ruke pokušale da me zaštite ali ja nisam dozvolila. Nenamerno.

Onda bi tama bila ta koja bi me okružila i naterala na strah. Ne volim mrak. Tera me da bežim, da tražim ono nešto svetlo. I imala sam uvek to nešto što me je guralo napred.

Razočaranja.

Bol.

Suze.

Tuga.

Sve ovo kada stavim u jednu kutiju dobro zatvorim jer kako će do mene doći radost, osmeh, sreća, ljubav, ako ne verujem da postoje?

E tu se bojim sebe.

Bojim se da neću prepoznati dobro srce, dobre ruke, pogled koji me miluje ako ne prestanem da zgrčena čekam udar.

Jedino što je izvesno je da se menjam, da pokušavam, da grabim, učim…. Pokušavam da pobedim sebe.

Ova bitka će biti najteža.

A to tako liči na ceo moj život.

Bojim se da mi ne postane svejedno.