Slomljena grana 🧚🏻‍♂️

Uvek mi nekako ideje padnu dok šetam pse/psa. Volela bih ponekad da ne primetim sve ali primetim. Imam želju da zaglupim ali mi ne ide.

Kada si glup ništa te ne dotiče, ne nerviraš se oko besmislenih stvari. Baš te briga što je kiša.

Ja to tako zamišljam.

I tako u šetnji primetim na prelepom drvetu slomljenu granu koja se grčevito drži za isto.

E to vam je kao kada krpite brak/vezu koja je gotova odavno.

Umesto da presečete vi tražite razlog da ostanete tu.

Nema razloga.

Sve ono što nas je nekada vezivalo je osušeno baš kao i ova slomljena grana.

Ako nemamo snagu da sami pomognemo i odvojimo sebe iz odnosa koji nije dobar, uvek možemo potražiti pomoć. Nije sramota.

I nemojte misliti da je lako. Gde lako. Ako uspemo, lagano se oporavljamo i gazimo dalje.

A tamo napred nas gaze drugi, isti takvi kao mi…….poluoštećeni, polomljeni, nesnadjeni, zalutali.

Treba i to prepoznati.

Sreća je kada nas takve pronadju oni koji imaju volju i želju da nam budu podrška jer veruju u nas. I onda napunite dušu lepotom, nekim čudnim sjajem i poverujete da je nekome zaista stalo do nas.

Polako se podižemo, osoba koju gledamo u ogledalo ima sjaj u očima posle dužeg vremena.

I niz obraze znaju i suze da poteku ali ih neka.

Obrišemo i nastavimo dalje jer nas tamo negde neko voli baš ovakve kakvi jesmo.

A drvo?

Ono se oporavlja i lakše mu je. Tereta više nema i vreme je da procveta opet, da da plodove, da obasja i oboji proleće veselim bojama.

Neka ga.

Svako je krenuo dalje kako je znao. Nekome duže treba da shvati, nekome kraće ali je važno da nas za ruku drži neko kome smo dragi ali na drugi način.

Onaj prvi koji pamtimo je prošao.

Nestao u pepelu.

Sada kao feniks grlimo druge ruke, obraze, ramena, vrat i uživamo.

Dok smo bili deo drveta nismo o ovome mogli ni da sanjamo.

Zato osmeh i presecite ono što je trulo, što je osušeno.

Procvetajte u drugim rukama, na drugom mestu.

Vredite.

Ja vredim to znam i cvetam gde god mi srcu prija. Umem 🦋