Zvao me je Suzo 🦋

Neću objavljivati našu prepisku od 2020-te jer je čuvam kao dokaz da ovde, medju vama, mogu da se pronadju ljudi medju ljudima.

Nisam bila aktivna na twiteru iako dugo imam nalog. Prosto nisam imala snage. Kada sam 2019-te rešila da pišem nisam znala ni da dam komentar. Polako sam čitala i učila. Zapraćivala ljude koji su mi pisanjem pokazali da vrede. Koji nisu vredjali druge. Nekako sam uspela da sebe okružim dragim ljudima.

Gile i ja smo se zapratili i osetila sam da iza profila stoji veliki borac. Kada sam napisala da sam pregurala dva karcinoma pitao me je kako sam. Pored svoje muke našao je vremena da pita, još uvek, nepoznatu ženu kako je. Razmenili brojeve telefona i povremeno sam ga pitala kako se bori.

Njegovo dobro jutro iz mirne Bačke me je uvek razveselilo jer sam znala da ima snage da bude sa nama.

Radovao se uspehu unuka. I mi sa njim.

Kada je moja Tam otvorila nalog zapratio je i pustio poruku koju pamtim: Neka ti je Suzo živa i zdrava. Borac si ti Suzo, neka te tako.

Hvala Gile.

Neću mnogo pisati jer sve što sam imala da kažem, napisala sam njemu i dobila odgovor.

Volim ljude kao što je on bio. Nenametljive, svoje, porodične, emotivne i velike fajtere.

Pišem o njemu jer zaslužuje da se nadje u mom blogu, da ostane zauvek tu negde blizu kao dobar prijatelj, dobar čovek.

Jedini čovek koji me je zvao Suzo je bio moj otac koji je umeo da kroz osmeh kaže: Suzo oka mog. I to sam mu i bila.

Drugi čovek je Gile.

Nadam se Gile da si najzad našao mir, da te ništa ne boli i da nas posmatraš sa osmehom.

Što se mene tiče neću se menjati a jednog dana ćemo se naći. Ako te sretne jedan čovek sa prelepim zelenim očima, pozdravi ga.

Gile, ovo je od tvoje prijateljice Suze.