Šta je sreća? 🦋

Ima ona pesma koja kaže da “Nije sreća para puna vreća” i verujem u to.

Mesecima se pitam šta je za mene sreća.

Da li je što smo svi zdravi.

Ili je osmeh moje dece sreća?

I onda krenem da se presabiram i tražim ONO nešto što bih srećom nazvala.

Mnogo toga pregurala i to je sreća jer sam sada ovde i mogu da pišem. Da prenesem na papir svoje misli koje lako dodju do ljudi koji žele da čitaju.

Nekada me je srećnom činilo zagrljaj roditelja, babe, dede….

Onda sam porasla pa me je srećnom učinio jedan Saša. Davno beše.

I prelepe sandale sa trakicama koje je otac kupio da me iznenadi a ja preskakala ogradu da uzmem breskve pa pala sa njima.

Srećnom me je činilo i smeh dragih ljudi.

Detinjstvo za poželeti.

Odlazak na more prvi put sa drugaricom je bila posebna sreća.

A onda upoznavanje njega.

Koliko sam samo tada bila srećna.

Zaljubljen devojčurak sa 18 godina.

Venčanje i rodjenje ćerke sreća neopisiva.

I tako prodjoše godine.

Sedim i pišem o sreći sada.

Nadam se da ću sve u jednoj rečenici reći na kraju.

Sreća je mačka koje hrče pored mene i pas koji spava pored nje.

Ogromna sreća su ljudi koji me ne poznaju a draga sam im. Kažu dobra žena. Verujem im. I ja sam srećna jer prozborimo koju.

Nekako mi fali početak nečeg da to srećom nazovem.

Ili sam samo umorna od svega pa je ne prepoznajem.

Sreća je u malim stvarima. U komadiću čokolade, u ispijanju kafe sa drugaricom, u zagrljaju drage osobe, u trčanju sa ljubimcima na Adi, u mogućnosti da gazimo nogama čvrsto.

Postoje ljudi koji to ne mogu.

Sreća je biti živ i imati pravo na izbor.

Sreća sam ja.