Tetovaža jedne majke 💔

Gledam u poruku moje Tam, čitam i ne verujem. Ispod poruke slika.

O ne 🥺

Znam koliko je ona emotivna i kroz glavu mi prolazi kako je uspela uopšte da ispiše slova na ruci jedne žene, nakon njene priče.

“Dobar dan, volela bih da mi uradite tetovažu. Meni bitna 4 slova. Možemo u sredu?”

Naravno.

Žena dolazi u dogovoreno vreme u crno obučena.

Nije ni to čudno, možda žena voli tu boju.

Priča i dogovor u trenutku.

Kreću lagano.

Tam joj vidi suze i staje.

“Nisam vam rekla. Ta četiri slova označavaju ime mog sina koji je preminuo u decembru. Obećala sam mu da ćemo zajedno doći. On nije uspeo da se izbori. Predugo je to trajalo.

Izvinite ako vas rastužujem.”

Moja ćerka je imala osećaj da joj se trese celo telo. Ali trebalo je da bude prisebna i uradi ženi nešto što joj znači.

Stavila joj je ruku na rame i rekla: Hrabri ste i idemo polako. Iskreno mi je žao.

Imam malu ćerku i mogu da shvatim vašu bol.

Tišina uz zvuk mašinice, lagana muzika u pozadini i dve majke.

Obe u crno obučene. Jedna namerno a druga jer tako oseća.

Lagano se na ruci žene pojavljuje ime njenog sina – ISAC.

Nije mogla da pogleda tetovažu jer je odmah plakala. Zagrlila je Tam i rekla hvala.

Prešla rukom preko slova imena i spustila glavu.

Obukla jaknu i krenula ka kući.

Obećala je sinu da će je uraditi. Ispunila je datu reč.