Januar 🍀

Ne pravim nikada planove jer se od istih brzo desi da ne bude ništa. Tako je bilo i decembra koji je prošao. Pustila sam da me vodi pa gde god. I malo mi je ubacio zrna svetlosti i na tome sam mu zahvalna.

Januar.

Čudnog li meseca.

Obično bih krenula da mislim kako bi možda bilo dobro ovo ili ono ali odmahnem rukom. Nema toga.

Mesecima osećam teret koji me pritiska. Neka tuga u duši se vrzma tu već dugo. Kada ne mogu ni muzikom da je oteram otplačem. I ne bude mi lakše ali tako umorna zaspim.

Majka mu stara, sigurna sam da ovo sve nisam ovako zamišljala. Presabiram se po mozgu ali nema tih nekih glupih želja. A možda sam trebala da ih imam. Ne znam.

Meni nije nikada teško da napravim nekome gušt. Da obradujem drage ljude sitnicama. Da kupim kinder jaje ili pez bombone da se nasmejemo iz duše.

Računam da je svakome potreban osmeh.

Dugo me niko nije obradovao do čoveka koji je vozio 1300 km u oba pravca da bi me video.

Mnogo kilometara je izmedju nas ali mu to nije smetalo da krene ka meni. U ponoć je stigao, nasmejan i kao da nije toliko vozio. Zbog duše tvoje sam krenuo, znaš to? Znam. Ostalo je za nas dvoje….. da pamtimo dok smo živi. Poljubac u čelo je tu. ❤️

Suzu sam pustila i dok sam ga ispraćala pogledom.

I to je to.

Nastavili smo gde smo i bili. Svako na svom poslu, u svojim državama.

Ne mogu tako više.

Treba mi neko da ostane. Neko da trajemo. Danas, ovog trenutka.

Dok se ne pojavi taj neko ja ću biti sama ali nikako usamljena.

Šetaću pse, juriti mačku da se mazimo. Udomljavati ulične životinje. Neko treba da dobije deo moje duše, mog srca, moje ljubavi jer je imam na pretek.

Neko.