Ne pišem u poslednje vreme mnogo i nekako sam ostavila da nas dvoje živimo našu bajku van očiju drugih.
Pametnije.
Bilo je u prethodnih godinu dana i uspona ali i padova.
Bilo je mojih ishitrenih odluka, njegovo razumevanje mene. Bilo je i njegovih loših odluka ali smo se uvek vraćali na 10.04. kada je sve počelo. Odatle crpeli snagu za dalje i pamtili poglede koji su značili, to sada znamo, mnogo.
Obožavam kako me gleda, pazi, nasmeje, voli i nervira. Jer kakva bi to ljubav bila da nema u njoj svega? Mlaka. Ne treba nam takva.
Kakva bi to ljubav bila da me nije dočekala čokolada na stolu i činija jagoda kada sam se vratila sa puta?
Kakva bi to ljubav bila da me ne gleda kao sve na svetu?
Kakva bi to ljubav bila da ne uživamo u našim satima, minutima, sekundama?
Kakva bi to ljubav bila da me ne pozove u pauzi samo da bi mi čuo glas?
Mlaka.
Volim tog dečaka u njemu, tog Petra Pana koji me svaki dan iznova zavoli još jače. Trpi me i kada sam drska, svoja i buntovna. Voli me baš ovaku kakva jesam.
Našminkanu, nenašminkanu, pospanu, nasmejanu, umazanu od hrane, lude kose pred pranje, uske crne kožne suknje i čarapa, spavaćice koju imam od ko zna kada.
A ja? Ma ne mogu bez jutarnjeg budjenja, bez naših rituala svakog jutra, bez dva šućmurasta oka i osmeha kada ih otvori i ugleda da sam pored njega.
Volim tog Petra Pana koji će zauvek ostati dete, baš kao i ja, dva smo vetropira blizanca, dva temperamentna ludjaka.
Promenili smo se u hodu, pokrenuli smo lavinu emocija i uživamo u svakom danu.
Volim da ga gledam dok spava, da slušam kako diše, da se šćućurimo u zagrljaju i tako zaspimo dok se ne ukočimo.
Nije se desilo da mi je okrenuo ledja eto tek tako.
Sve što mi je godinama nedostajalo sam pronašla u njemu, u mom Petru Panu, u mom velikom i tako divnom dečaku u duši.
Za jednog D 🩵
🦋 SuziSju 🦋 