Za vikend smo moja starija unuka i ja pravile kiflice. Ne one obične, nego naše. Jedne sa viršlom, druge sa sirom. Ja sam razvlačila koru, sekla je na jednake delove i na svako parče pažljivo stavljala ono što mu pripada, a ona je uvijala. Da bi joj bilo lakše da razume, rekla sam joj da pravimo paketiće – da upakujemo viršlu u testo, isto kao i parče sira, da sve bude lepo i mekano, kao mali poklon. Oduševila se. “Jao, baba, pravimo paketiće!”, rekla je i u tom trenutku sve je dobilo smisao.
Ona ima 7 godina.
Ređale smo ih na pleh, nekad zajedno, nekad je ona sama dodavala ili stavljala, ponosna i ozbiljna kao da radi najvažniji posao na svetu. Na kraju sam razmutila dva žumanca, a ona je mazala kiflice, pažljivo, sa osmehom koji se pamti. Bila je presrećna. A ja još više jer smo bile zajedno, jer nam je uspelo, jer je sve bilo baš kako treba.
I onda, sasvim prirodno, bez plana i bez žurbe, legle smo na pod, ona, moja mlađa unuka od dve godine i ja i radile vežbe, smejale se, disale, bile tu. Pomislila sam: ako postoji savršeno popodne, onda izgleda baš ovako. I ne može biti idealnije od toga.
Sju 🍡
🦋 SuziSju 🦋 