Nijedan razvod nije lak.
I slagala bih kad bih rekla da jeste.
Ali iz ugla mog bivšeg muža i mene, verujem da je za razvod, ako već mora da se dogodi, potrebna jedna tiha zrelost: hladna glava, vaspitanje i poštovanje čak i tada kada boli.
Naš razvod bio je rezultat razgovora i svesnosti da više ne možemo zajedno. Da je poštenije stati nego ostati u nečemu što ne funkcioniše. Oboje smo znali da kraj braka ne mora da bude kraj poštovanja.
Venčali smo se mladi, dobili dete jako mladi i godinama se razvijali pre svega kao prijatelji. Prošlo trinaest godina od razvoda. Imamo divnu ćerku, dve unuke i treću na putu. I ono što smatram najvećim uspehom jeste to što smo ostali ljudi jedno prema drugom.
Kada se vidimo, ručamo zajedno. Delimo hranu, znamo šta onaj drugi ne voli. Pričamo o ćerki, o unukama, o životu. Bez gorčine, bez vraćanja unazad. Svako živi svoj život, uz puno pravo onog drugog da živi svoj.
Nikada mi nije palo na pamet da se mešam u njegove veze, da zovem, pišem, uznemiravam. Ne zato što nisam mogla, već zato što nisam želela. Jer zrelost je izbor.
Bili smo dvoje svesnih ljudi koji su odlučili da prekinu ono što nije valjalo, ali da sačuvaju ono što jeste – ljudskost.
I zato danas mogu da kažem ovo:
veliki je uspeh kada iza braka koji je trajao dvadeset dve godine ne ostanu ruševine, već mir.
Kada razvod ne postane rat, već tiha odluka da se ide dalje dostojanstveno.
Ako je kraj morao da se dogodi onda je ovakav kraj pobeda.
Sju 🌹
🦋 SuziSju 🦋 