Blizančica 🩷

Nekako se uvek isto desi.

Ljudi iz mog života, bivše veze, pokušaji, priče koje su imale početak ali ne i nastavak – posle nekog vremena ponovo se jave.

Posle godina.

Tiho.

Nenametljivo.

Samo da pitaju kako sam.

Nedostajala sam im.

Ne zato što sam bila savršena.

Već zato što sam bila žena koja stoji čvrsto na svojim nogama.

Koja zna šta hoće ali još jasnije zna šta neće.

Koja ne pristaje na manje od onoga što daje.

Koja ume da ćuti, da se ne javi, da ode bez objašnjenja.

Koja može sama da sedne u auto i ode bilo gde.

Koja bez problema ruča sama u restoranu i pije piće bez publike.

Takve žene se pamte.

I takve žene se traže tek kad odu.

Svi su se javljali.

I javljaju se i danas.

A odgovor je uvek isti – ne.

Jer ono što je trebalo da traje, trajalo bi.

Sve ostalo je završeno tačno onda kada je trebalo.

Najvažnije je ovo:

vrata nikada nisam zatvarala ružno.

Nisam ostavljala pepeo za sobom.

Ostajali smo lepa uspomena dok je bilo moguće.

Ali…

uvek postoji taj neko.

Onaj koji dobije više nego što zaslužuje.

Onaj kome se da poverenje, prostor a vrati se praznina.

Za takve postoji samo jedno mesto:

tišina.

I blok koji traje zauvek.

Ne iz inata.

Ne iz besa.

Već iz samopoštovanja.

Oko vrata nosim lančić sa priveskom Zvončice.

Ne zato što ne znam da porastem, 

već zato što znam da sačuvam ono najvažnije: slobodu, dostojanstvo i veru u sebe.

Mnogi neće dobiti ni mrvicu onoga što sam nekada davala.

I to je u redu.

Jer žena koja zna svoju vrednost

ne vraća se tamo gde je bila potcenjena.

Ona ostaje zapamćena.

Ali više nije dostupna.

Sju 🩷