Uvek je tu, u tom uglu parka, kao da nikada ne žuri i nikada nema obaveza. Drvena klupa, obična na prvi pogled, ali meni danas teža od pola sveta.
Sednem na nju i uhvatim sebe kako očekujem da čujem onaj tihi, smireni glas. Onaj njegov pozdrav, jednostavan: „Dobar dan, komšinice.“ Uvek sa blagim osmehom, kao da je u tom trenutku sve u redu i sa njim i sa svetom.
Nema ga. Otišao je, baš kao što sve ode kad mu vreme dođe. I klupa sada nosi senku njegovog prisustva, kao da je čuva, kao da pamti svaki put kad je seo da odmori noge i dušu. Gledam je i mislim kako je sve prolazno i kako retko primetimo ono što nam je tu, pred nosom, dok je još tu.
Mnogi prođu, ne vide ništa posebno. Samo klupu. Samo dan. Samo još jedan život koji prolazi pored njih. Ali ja danas vidim sve i njegove oči što su se smeškale i one kratke razgovore što su mi popravljali jutro. Vidim kako vreme ne pita nikoga ništa, samo teče, kao reka bez obale.
I možda baš zbog toga treba da grabimo svaki trenutak. Da kažemo „dobar dan“ dok još imamo kome. Da se nasmejemo, pa makar i sebi. Da stanemo na minut kraj nečije klupe, da pustimo da nam srce bude meko.
Jer sve je prolazno. Ali trag dobrog čoveka ostane u jednom parku, na jednoj klupi, u jednom sećanju koje danas malo zaboli, a mnogo podseti.
Sju 🦋
🦋 SuziSju 🦋 