Čini mi se da se sve menja, iz dana u dan, neprimetno, a opet naglo.
Kao list koji je nekad bio zelen, mekan i živ, a sad leži sasušen na zemlji, uvijen u sebe i čeka da ga vetar odnese. Nekad je šuštao na grani, pravio hlad, imao smisao. Sad samo svedoči o vremenu koje je prošlo.
Danas sam srela kolegu koji je otišao u penziju pre tri godine.
I nisam mogla da verujem koliko se promenio. Kao da je tih par godina stalo u jedan treptaj oka. I tu sam negde pomislila kako starimo svi. Ne odjednom, nego pomalo, svakog dana, po jednu misao, po jedan osmeh, po jedan san manje ili više.
Čini mi se da su sve te godine stale u jedno „juče”.
Da smo odrasli neprimetno.
Da sam, evo baš danas, malo ostarila.
Sad imam 57.
Čini mi se da život samo klizi, ode, ne pita, ne zastaje.
A ja se i dalje ponekad nerviram. Zbog gluposti. Zbog stvari koje ne traju duže od trenutka.
I znam da ne bi trebalo.
Ali valjda je to deo života jer ako se nikad ne nerviraš, možda i ne živiš stvarno.
Ipak, nekad se bojim.
Bojim se da ću se jednog jutra probuditi, pogledati u ogledalo i ne prepoznati ženu koja me gleda sa one strane.
Kao da će sve proći u trenu.
Zato se borim.
Da ostanem mlada duhom, radoznala, nasmejana, pomalo buntovna.
Jer možda telo stari, ali duša, ona može ostati večito mlada, ako je pustiš da diše.
Videćemo.
Za sada, dišem.
Sju ✨
🦋 SuziSju 🦋 