Prihvatanje…

U jednom trenutku samo… shvatiš.

Ne možeš da promeniš nekoga.

Možeš da se nadaš, da pokušaš, da veruješ u bolje ali na kraju, svako ostaje ono što jeste.

I tad prestaneš da se pridružuješ.

Prestaneš da objašnjavaš, da tražiš smisao u stvarima koje odavno nemaju smisla.

Umesto toga, sagledaš sve malo šire.

Kao da se odmakneš pola koraka unazad, pa vidiš jasnije.

I kažeš sebi:

„Dobro. Takav je. A ja biram šta ću od toga da uzmem.“

Uzmeš samo ono što ti prija.

Ono što te ne troši.

Sve ostalo pustiš da prođe kao voda niz kamen.

Jer prihvatanje ne znači da si se pomirila.

Znači da znaš gde prestaješ ti, a gde počinje on.

I da si dovoljno mirna da ideš dalje. Pod svojim uslovima.

Sju ❤️