Neka bude i ta bora 🩷

Gledam sebe u ogledalu i vidim ženu koja lagano stari.

Ne žalim se – naprotiv. Vidim i jednu novu boru, onu koju do juče možda nisam ni primetila. Gledam je, pa se nasmejem.

Jer jutros sam videla sliku moje unuke kako se smeje onim svojim beskrajnim, iskrenim osmehom i pomislim: neka je ta bora tu.

Zaslužila je da bude.

Iza mene stoje tri najveće radosti mog života.

Moja ćerka – divna, pametna, vaspitana žena.

Moje dve unuke, jedna već zna da mi kaže da me voli, druga još muca prve reči.

I treća, koja tek treba da nas sve obraduje u februaru, već sada greje srce.

Zato i neka starim.

Neka mi svaka bora bude mapa života, trag radosti, tuge, brige i ljubavi.

Jer sve što jesam, sve što sam preživela i podnela, sve to je utkano u moj pogled i osmeh.

Ja sam temperamentna, brza, zvrkasta, svoja.

Padala sam, ali nisam dala da me ništa slomi.

I kad sve saberem – ja sam srećna žena.

Jer imam rašta stariti.

I rašta se smejati.

I rašta ići dalje. 🩷