Ponekad, i kad imaš sve što ti treba, srce se oseća prazno.
Nije pitanje stvari, ni komfora, ni sigurnosti.
Praznina dolazi od onih sitnica koje otkrivaju ko je čovek pored tebe.
Jedan hladan gest, jedna odbijena ruka pomoći, jedna šifra koju neće da podeli i svet postane ravna linija.
Neko bi rekao: „Sitnica.“
Ali sitnice čuvaju ljude. I sitnice ih gube.
Razočaranje je tiha ruševina u delu duše, i dok ti se ne vrati boja, svet je samo senka onoga što bi mogao biti.
Ali boja se vraća. Kroz tvoje misli, kroz muziku, kroz reči koje pišeš samo za sebe.
I u toj boji, ti si svoja niko te više ne isprazni, niko te ne sruši.
Sju 🦋
🦋 SuziSju 🦋 