Dugo sam mislila da je svaka moja reč važna. Da ako popustim, gubim deo sebe jer ja sam inadžija, veliki. Volim da bude po mom i tačka. Napravim scenario u glavi i držim ga se kao da od njega zavisi ceo moj svet.
Ali onda sam shvatila nešto drugo, nije svaka borba vredna mog mira. Nije svaka sitnica vredna mog glasa, mog daha, mojih živaca. Ako se borim za sve, onda ništa nije posebno. Ako grizem na svaku reč, onda ne ostane snage za ono što je zaista važno.
Zato sam naučila da postoji OBLAK. Ta reč mi je postala spas. U taj oblak spakujem trideset posto onoga što me nervira kod ljudi, a posebno kod partnera. Sitnice, navike, doskočice koje bi nekad bile razlog da dignem zid i pokrenem rat. Sada ih pošaljem gore u oblak i pustim da vise tamo, daleko od mene.
Ostalih sedamdeset posto čuvam za sebe. To je moj mir. Moj prostor. Moj teren za koji sam se borila kao lavica i koji ne dam nikome. Jer šta vredi pobediti u svađi, a izgubiti sopstveni mir?
Ljudi sa strane umeju da pitaju: „Nije valjda da si opet tu gde jesi?“
A ja se samo nasmejem. Jer oni ne znaju. Oni ne vide sve što je bilo. Oni ne hodaju mojim putem, ne poznaju moje rane ni moje pobede. Samo ja znam koliko sam puta ustala, koliko puta pala, koliko puta nastavila dalje.
Zameram, naravno da zameram. I on to zna. Nema reč da kaže kada mu sve saspem u lice. Jer zna da pored sebe ima ženu koja ne odustaje. Ženu koja grize da bi uspela. Koja grabi, juri, pada, ali uvek ustaje.
I shvatila sam – popustiti ne znači izgubiti sebe. Naprotiv. Popustiti znači znati meru. Biti pametniji od trenutka. Sačuvati ono što je važnije od ega. Jer moje „ja“ nije u svakoj reči, već u tome da izaberem kada ću da ćutim, a kada da zagrmim.
🦋 SuziSju 🦋 