Imam istu frizerku preko dvadeset godina. Ona tačno zna kako se šiša moja kosa, kako mora da stoji, kako se namešta, šta volim, a šta ne volim. Jer ne može to kod blizanca da prođe “ja ću tebi da uradim nešto novo, biće ti super” no, no, no. Kod nas se zna red. Ona to zna.
Ali ona nije samo moja frizerka. Ona je moj prijatelj. Žena kojoj sam vozila psa na carski rez i vraćala ga kući. Žena kojoj mogu da kažem sve i kojoj sam rame kad god zatreba. I ona meni. Znamo jedna o drugoj ono što niko drugi ne zna. I to je ono što je čini posebnom.
Samohrana majka. Borac. Žena koja je sama podigla ćerku koja danas ima 19 godina, završila srednju, radila i sada želi da upiše višu školu. Brine se da li će imati za školarinu. A ja se pitam – kako neko sa toliko snage i dostojanstva još uvek ima dilemu da li može. Jer može. Sve može. Kad si takva majka i takav čovek.
Drago mi je što je poznajem. Što imam nekog ko mi nije ništa po krvi, a sve po srcu. I možda je to zapravo najvrednije što čovek može da ima – nekog takvog. Moja frizerka, drugarica, podrška.
I nek’ se zna – fajter je. A i dama. ❤️
Sju 🌹
🦋 SuziSju 🦋 