Znaš li?

Znaš li koliko je teško biti jaka žena?

Svi misle da je to privilegija. Da je snaga nešto čime se treba ponositi, nešto što nosiš kao orden na grudima. A niko ne govori o težini tog ordena.

Mnogo je teško biti jaka žena u današnje vreme. Posebno kada si razvedena, kada nemaš nikoga pored sebe na koga možeš da se osloniš. Mi koje živimo same, mi nemamo luksuz da budemo slabe. Snaga nije naš izbor – ona je naša nužda.

Kad nemaš kome da kažeš: „Hajde ti, molim te“, ti kažeš sebi: „Hajde, možeš ti.“

Ti si ta koja ide kod majstora i sluša reči koje zvuče kao neki strani jezik, a klima glavom i pita da li je to najbolje rešenje. Ti si ta koja bira kola, obilazi salone, potpisuje papire, koja se vraća kući sama i prebrojava sve troškove u glavi. Ti si ta koja vozi samu sebe gde god treba.

Ti si ta koja sedi u čekaonici kod lekara, gleda u zatvorena vrata ordinacije i pomisli kako bi volela da neko sedi pored, da ti samo stisne ruku dok čekaš rezultate. Ali nema nikoga. I ponovo kažeš sebi: „Hajde, izdrži.“

Ti si ta koja ide na roditeljski, koja zove dete da proveri kako je, koja rešava račune, kvarove, popravke, selidbe. Ti si sve – vozač, majstor, psiholog, podrška, i sebi i drugima.

A život tu ne staje.

Kad sam mislila da sam izgurala najteže, naišlo je novo.

Godinama sam, zajedno sa majkom, negovala nepokretnog oca. Nisam brojala koliko puta sam mu pomogla, koliko puta sam menjala posteljinu i nosila ga (nekako zajedno sa majkom) na rukama kad više nije mogao sam. Danas brinem o toj istoj majci, koja je sada polupokretna. Učim se strpljenju koje boli, jer gledam nekog koga volim kako stari i slabi ispred mene. I opet sam ja ta koja mora sve da izdrži.

Ali znaš šta niko ne vidi?

Niko ne vidi koliko puta poželiš da ne moraš. Koliko puta bi dala sve za jedan trenutak oslonca. Za osećaj da neko brine o tebi, makar na tren. Za rečenicu „Ne brini, ja ću to.“

Niko ne vidi da snaga često znači usamljenost.

Da iza svake tvoje odluke, hrabrosti i sigurnosti stoji gomila neprospavanih noći i razgovora koje vodiš sama sa sobom.

Jer jaka žena nije ona koja uvek želi da bude jaka.

Jaka žena je ona koja nema izbora.

I znaš šta je najteže?

To što ljudi misle da nama ne treba ništa. Da smo same tražile ovo. Da nam pomoć nije potrebna. Da je nama lako. A nije. Nije lako kada danima ne znaš kako da se sastaviš od obaveza, kada nemaš s kim da podeliš strahove, kada te umor stigne i srce zatreperi od svega što guraš unutra.

Ali ti opet ustaješ. Svaki put. Sa osmehom, jer nemaš kome da pokažeš koliko te boli.

Ja sam jaka žena.

Ne zato što sam želela da budem.

Već zato što sam morala.

I možda ću uvek biti. Ali da znaš, nije lako.

Iza ove snage krije se more umora, suza i želja. I jedna tiha molitva – da makar jednom u životu ne moram da budem jaka.

Sju 💜