Životna matematika 🦋

Znaš šta je čudno? Videla sam ga. Sedeo je par stolova dalje u istom kafiću gde i ja, a ja – ništa. Ni trn, ni leptir, ni ona knedla u grlu. Samo praznina. I jedan osećaj: žao mi ga je.

Ne zato što mi nedostaje, daleko od toga. Žao mi je kako izgleda, kako se ponaša, kako mu život stoji. Možda 10% njega i nije loše. Ali onih drugih 90%… e, to je manipulativno, narcisoidno, lenjo, razmaženo, neambiciozno. Dve godine sam pokušavala da živim na tih 10%, a vučem ostalih 90% kao teg.

I onda sam u martu rekla sebi: „Ne, ne, ne, hvala ti. Ne trebaš mi. I ne trebaju mi tih 10%.“ Jer ja ne radim na gubitku.

Morala sam da prođem kroz sve – da raskinem mnogo puta, da se iznerviram 100 puta, da naučim lekciju. I naučila sam: 10% nije dovoljno. Ja sam žena koja zna da računa. I dobro sam izračunala – zaslužujem mnogo više od tih 10%.

Trebam samo sebi opet. Sve ostalo je bonus.

Znam matematiku. To mi je struka. Samo sam je malo potisnula zbog luzera.

No more.

Sju 🦋