Davno, tog 13. juna 2013. godine, u naš dom je, pored Dore, ušla jedna mala, bela loptica koju niko nije želeo. Nismo ni mi u prvi mah. Sedeli smo i razmišljali satima, jer smo već imali kupljene karte za Švedsku. „Šta ćemo s njom? Gde će ona?“ – pitali smo se. A onda se desilo ono što se uvek desi kad život odluči umesto nas: zavoleli smo je na prvi pogled.
Tako vam to ide. Ponekad se kockice slože, a vi ni ne slutite. Ponekad vam se dogode stvari koje niste planirali i baš te stvari vas promene zauvek. Tako je ona, neplanirano, postala deo nas.
Ostavili smo je kod drugarice moje ćerke dok smo putovali, i od tog dana, priča između nje i Dore počela je da se piše. Ljubav. Igra. Dora je tada imala dve godine i bila je presmešna – bežala je od Lune, a Luna je trčala za njom, uporno, tvrdoglavo, kao da zna da će zauvek biti uz nju.
Danas, kad je gledam, ima 12 i po godina. Oči su joj već plave, njuškica siva, po telu starosne fleke. Različitih oblika, kao pečati vremena koje je provela s nama. Gledam je kako me čeka s istom onom ljubavlju s kojom me čekala i prvog dana. Gledam i znam koliko ona mene voli. Znam i koliko ja nju volim.
Namerno nikada nisam popunila onaj ugao sobe koji je iskopala kad joj je bilo dosadno, dok su majstori radili PVC prozore i stavljali gips. Nisam ga dotakla, niti ću ikada. Taj ugao je njen potpis, njena priča. Samo sam se nasmejala tada i rekla: „Ovo je uspomena koju ću čuvati dok sam živa.“
Tebi, moja Luna…
Hvala ti za sve. Hvala što si nas zavolela ovakve kakvi jesmo. Hvala što smo tebe zavoleli baš onakvu kakva si. Što si mnogo rano pokazala tu svoju majčinsku ljubav, iako si sama bila dete.
Tebi, moja Luna…
Hvala što si nas naučila da prihvatimo različitost. Da nije svaki pas isti. Da nisi ista kao Dora. Da sa tobom mora drugačije, polako, strpljivo. I da to nije mana, već dar.
Plašila si se svega kada si došla kod nas. Ljudi, pasa, zvukova. Plašila si se da jedeš. Plakala si kad jedeš, plakala kad piškiš, plakala kad neko prođe. Samo si uz Doricu bila srećna. A sada sam ti ja ceo svet. I ti si moj. To znaš.
Znaš ti i da se izgubiš ponekad. Da nestaneš. Da ti misli odu negde daleko, gde ih niko ne može dohvatiti. Vidim to u tvojim očima – pogled se zamuti, ostane prazan. Ipak, kroz sve to, jedna misao uvek ostaje: da me voliš.
I hvala ti, Luna, za to.
Hvala što si volela mene, Tamaru, i sve one koji su te voleli kako treba. Hvala što postojiš, takva kakva jesi. Nesavršena. Savršena za mene.
Volim te.
Tvoja Sju
🦋 SuziSju 🦋 