Dve kutije 💚

Kažu da postoje dve kutije koje nosimo kroz život.

Na jednoj piše: „I ovo će proći.“

Na drugoj piše isto: „I ovo će proći.“

Prvu otvaraš kada ti je teško.

Kada ti se svet sruši, a ti stojiš na ruševinama svojih očekivanja.

Kad si prazna, razočarana, izdana.

Kad se pitaš kako si došla dovde i zašto si verovala toliko.

Pročitaš poruku i dišeš.

Jer znaš ni ova tuga nije večna. Proći će.

Ali postoji i druga kutija.

Otvoriš je kada ti je lepo.

Kad ti srce lupa od sreće, kad misliš: „Ovako zauvek.“

Kad su ti dani mekani kao proleće i mirišu na snove.

Pročitaš isto: „I ovo će proći.“

Jer ništa ne traje zauvek.

Ni tuga, ni sreća. Sve ima svoj rok, svoj smisao i svoj kraj.

I zato ove dve kutije nisu kazna, već podsetnik:

Da ne tugujemo predugo ali i da ne zaboravimo da živimo dok traje lepo.

Da ne dajemo dušu onome ko ne zna šta da radi s njom.

Da ne gradimo kuće na pesku iluzija.

Ja sam, recimo, dala sve.

I snagu, i vreme, i srce. Pomagala, podizala, gradila.

Spasila, trčala, obezbeđivala.

I ostala praznih ruku. Ne zato što sam bila glupa nego zato što sam bila čovek.

Ali evo, danas otvaram prvu kutiju i šapućem sebi:

„I ovo će proći.“

Jer hoće. Uvek prođe.

A kada mi opet bude lepo a hoće, jer život je takav otvoriću drugu kutiju i podsetiti se:

„Uživaj. Jer i ovo će proći.“

I to je možda jedina istina koju vredi nositi:

Sve se menja. I to je čar života.

Zato – živimo.

Sju 💚