Ponos 💚

Moj veliki problem je moj ponos.

I možda bi život bio lakši da se nekad pravim da ne vidim. Da ćutim. Da zažmurim, nasmejem se i klimnem glavom, kao da je sve u redu.

Ali ne ide.

Jer ja vidim.

Vidim ono što nije rečeno.

Vidim poglede koji beže.

Vidim praznine između reči.

Vidim laži u onome što pokušavaju da prodaju kao istinu.

I ne umem da se pravim glupa.

Zato što nisam.

Zato što sam predugo gradila sebe da bih sad glumila slepilo.

Zato što iza mog ponosa stoji mnogo više od tvrdoglavosti.

Stoji želja da budem bolja.

Jača. Mudrija. Svoja.

Zato me je teško napraviti budalom.

Nemoguće.

Ne zato što sam nepogrešiva, već zato što sam budala bila jednom.

I prepoznajem taj osećaj — on se pamti u kostima.

I ne ide dvaput na isto.

Moj ponos nije savršen.

Zna on da me prećera, da me udalji, da me zadrži korak dalje i kad bih možda mogla da oprostim.

Ali isto tako me je čuvao kad niko drugi nije.

Ponos mi je rekao: “Ne spuštaj se tamo gde si se već jednom podigla.”

Možda nekad platim cenu tog oklopa.

Možda ponekad ostanem sama.

Ali barem znam da sam ostala svoja.

I da, nekad bih volela da sam mekša.

Ali više volim što nisam nečija budala.

Sju 💚