Neke godine poželim da vratim.
Druge neka ostanu tamo gde su pale.
Jer nisu sve bile blage, ali sve su bile moje.
U nekima sam učila kroz osmeh.
U drugima kroz suze.
Sve su mi ostavile trag.
Neke kao sunce na koži,
neke kao rana što još zna da zapeče.
Taj večiti balans osmeh i bol
ide mi na živce, ali razumem ga.
Ne može drugačije.
Kako je Njegoš rekao:
Čaša žuči ište čašu meda.
Kad se pomešaju, lakše se progutaju.
Lakše se živi.
I pijem ja te svoje čaše,
godinu za godinom.
Neke sam iskapila do dna,
neke sam ostavila nedopijene,
ali svaka me naučila nečemu.
Naučile su me da ne bežim.
Da budem iskrena,
u svakoj emociji,
bila ona krhka, gorka ili nežna.
Jer jedino tada živim stvarno.
🦋 SuziSju 🦋 